Pendrek i indeks stoje jedan naspram drugog kao dve filozofije države. Jedan je kratak, tvrd i ne traži objašnjenje. Drugi je tanak, pohaban i pun pitanja. Jedan udara. Drugi pamti.
Indeks je nekada bio dokaz da se u ovoj zemlji nešto uči. Da znanje ima redosled, napor i smisao. Pendrek je dokaz da se znanje ne traži, već kontroliše. Kada se ova dva simbola sretnu na ulici, ishod je unapred poznat — ali ne onaj na koji bi vlast trebalo da bude ponosna.
Pendrek ne zna za ispite, rokove i ispravke. On priznaje samo neposredni autoritet. Indeks, sa druge strane, veruje u proces: u grešku, u ispravku, u sutra. Zato su u sukobu. Jer vlast koja vlada pendrekom ne podnosi ideju da se nešto uči — naročito ne ona ideja koja uči da se pita.
Student sa indeksom stoji pred pendrekom bez zaštite, ali sa razlogom. Policajac sa pendrekom stoji pred indeksom sa opremom, ali bez odgovora. I tu se vidi razlika: indeks ne traži moć, on traži smisao. Pendrek ne traži smisao, on ga prekida.
Vlast će reći da pendrek čuva red, a da je indeks privatna stvar. Ali istorija kaže suprotno: indeks je uvek bio opasniji. Jer iz njega izlaze pitanja, a pitanja ne znaju da stanu mirno. Pendrek je tu da ih nauči disciplini.
Najveći poraz nije u tome što pendrek pobeđuje indeks na ulici. Najveći poraz je ako indeks odustane sam, ako se zatvori u fioku, ako poveruje da znanje nema šta da traži pred silom. Tada pendrek više nema protivnika — i više mu nije ni potreban.
Ovo nije sukob studenata i policije. Ovo je sukob dve ideje države: jedne koja veruje u građane i jedne koja ih se plaši. Jedne koja računa na budućnost i druge koja je tuče da bi ćutala.
Pendrek može da slomi ruku.
Indeks može da sruši laž.
Zato se vlast uvek više plaši onoga što se nosi u torbi nego onoga što visi o pojasu.
Kolumna: Aleksandar od Beograda
