Beograde se ne pitaš kude ideš, jer grad već zna kuda te vodi. On te vodi kroz gužvu, kroz prazninu, kroz fasade koje menjaju boju pre nego što ih pogledaš. On te vodi kroz mesta koja postoje da bi se prolazilo, a ne da bi se stalo.
Nekada si mogao da zaustaviš grad. Da sedneš na klupu, u kafanu ili ispod drveta i misliš. Danas se grad zaustavlja samo za automobile vlasti, sirene i kamere. Svi ostali se kreću. Ili ih grad pregazi. Ili ih nauči da hodaju po stazi koja vodi kuda već postoji mapa.
Beograde kude vodi ritam: buka i tišina, svetlo i senka, beton i dim roštilja. Ali kude vodi i praznina: prostor koji je ostao nakon što su uklonjene kafane, drveta, redakcije, parkovi, škole, mesta gde se grad nekada disao. Sada se prolazi. Bez stajanja. Bez pitanja. Bez odgovora.
Koje kude Beograde? Kuda je uvek išao: kroz one koji ga pamte, kroz one koji ga koriste, i kroz one koji se više ne prepoznaju u njemu. Kroz sve što je nekada bilo grad, i kroz sve što je danas samo prostor između dve slike, dve sirene i dva klika daljinskog.
Grad kuda vodi? Uvek tamo gde građani više ne pišu. Kuda kuda? Kuda mora.
Aleksandar od Beograda
