1. strofa
Dva i sedamnaest — ekran mi svetli,
pišem ti rečenice, pa ih brišem u sekundi.
Treba da spavam, al’ navike su da se osećanje deli,
prsti pamte put do tvog imena dok srce ludi.
„Nedostaješ“ stoji, pa nestane,
ponos spava kad srce poludi.
Ti si poslednja misao koja me testira,
al’ nisam više ona što moli i nudi.
Refren
U 02:17 sve izgleda stvarno,
svaka rana deluje fatalno.
Al’ kad svane jutro i svetlo me preseče,
ti si samo poruka što nikad neće da krene.
Seen bez odgovora — tako si hteo,
pola istine, pola ego.
U 02:17 sam skoro slaba,
al’ u 02:18 — već sam svoja.
2. strofa
Telefon na stolu, soba je tiha,
grad spava, al’ meni misli rade.
Ti verovatno negde glumiš ravnodušnost,
dok ja gasim zadnje tragove nade.
Imali smo priču, al’ bez kraja,
više pauza nego hrabrosti.
Nisi znao da voliš glasno,
ja nisam rođena za polovičnosti.
Refren
U 02:17 sve izgleda stvarno,
svaka rana deluje fatalno.
Al’ kad svane jutro i svetlo me preseče,
ti si samo poruka što nikad neće da krene.
Seen bez odgovora — tako si hteo,
pola istine, pola ego.
U 02:17 sam skoro slaba,
al’ u 02:18 — već sam svoja.
Ne šaljem.
Ne brišem.
Samo učim da ne zavisim.
Tvoja tišina više ne znači ništa.
Final
02:17 — to je sat za greške,
a ja više ne pravim iste.
Neka poruka ostane neizgovorena —
nekad je ćutanje jače od „vrati se“.
Foto: Ilustracija/ pixabay
