Nebo je tog jutra bilo nisko, kao da se spustilo da čuje moj šapat.
U magli Dunava, granate su sekle vodu, a dim je mirisao na metal i na kraj.
Ja sam stajao uspravno — grad od kostiju, od kuća i od ljudi koji su rekli:
„Ne damo!“
Iz svake moje ulice izviralo je ime.
Sa Dorćola su krenuli sinovi ribara,
sa Palilule učenici koji su tek naučili da ljube,
sa Vračara očevi što su preklinjali nebo da sačeka bar još jedan dah.
Nisam znao gde se završava čovek, a gde počinje moj kamen.
I onda — glas.
Niz Savsku obalu, među ranjene i gladne,
odjeknuo je kao zvono:
„Vojsko! Naša vojska! Oficiri, podoficiri i vojnici!“
Taj glas me presekao na dva dela.
Bio sam i onaj što govori, i oni što ga slušaju.
Rekao je da sam čast,
da sam dom,
da sam poslednja crta koju se ne sme preći.
Ruke su se stegale, oči su gorele.
Smrt je postala lakša od stida.
A ja, Beograd, drhtao sam.
Ne od straha, već od ponosa.
Znao sam da će me sutra možda više biti samo u sećanju,
ali tog dana — ja sam bio živa tvrđava.
Granate su me kidale,
kuće su mi gorele,
ljudi su mi umirali u naručju.
Ali svaki pad bio je kao metar pesme više —
pesme o hrabrosti koju niko nije znao da napiše,
dok nije prokrvarila na obali Save.
Kada je sunce zašlo,
sve što je ostalo bio je miris baruta i rečenica koju sam zapamtio:
„Za čast Beograda, za kralja i otadžbinu — napred!“
I dok su njihova tela padala,
ja sam ustajao.
Iz pepela, iz krvi, iz reči.
Toga dana sam prvi put video svoje lice.
Nije bilo lepo.
Bilo je ranjeno, umorno, prašnjavo.
Ali je bilo — hrabro.
I znalo je da neće nestati.
