U Beogradu je želja najjeftinija valuta. Građanin je izgovori na zboru, napiše u komentaru, zaokruži na papiru. Sistem je pažljivo sasluša, zabeleži, arhivira – i potom je pošalje na duže čekanje.
Ostvarena želja? Naravno da jeste. Uvek se nađe neka. Postavljena klupa, okrečena fasada, zakrpljena rupa. Dokaz da mehanizam radi. Kao kad vam poprave sijalicu da ne primetite da nema struje u ostatku stana.
Građanin traži park – dobije ogradu. Traži vrtić – dobije konkurs. Traži odgovornost – dobije saopštenje. Sve se, tehnički gledano, pomeri s mesta. Samo ne u pravcu u kom je traženo.
Najlepše je što se svaka neostvarena želja objasni kao viša strategija. Nije to ignorisano, to je „u proceduri“. Nije odbijeno, to je „u fazi razmatranja“. Građanin tako postaje kolekcionar faza, a ne rezultata.
Da li je i jedna želja građana ostvarena? Jeste. Ona da učestvuju. Učestvuju stalno. U anketama, u raspravama, u obećanjima.
Ostvarenje je, izgleda, rezervisano za druge.
