1. strofa
Potpis na papiru, belo oko mene,
kažu: „Sad si zvanično ispod njegovog prezimena.“
Čestitke, blicevi, čaše u vis,
a ja učim novi potpis — ko da brišem stari list.
Haljina duga, osmeh po planu,
u ogledalu tražim sebe, ne mladu.
Svi vide bajku, ja vidim cenu —
koliko košta kad zaboraviš ženu u sebi, zbog tuđeg imenu.
Refren
Ispod tuđeg prezimena
nekako sam postala tiša.
Manje svoja, više „naša“,
a sve manje ono što dišem.
Ispod tuđeg prezimena
nestane deo identiteta.
Nije problem papir,
nego kad sebe precrtaš zbog sveta.
2. strofa
Kažu: „Navikneš se, to je ljubav“,
kažu: „Tako treba, to je red.“
Al’ kad ti se ime skrati,
shvatiš — nešto si dala zauvek.
Počela sam da ćutim lakše,
da klimam glavom kad nisam ja.
U kući punoj dogovora
moj glas je bio fusnota.
Refren
Ispod tuđeg prezimena
nekako sam postala tiša.
Manje svoja, više „naša“,
a sve manje ono što dišem.
Ispod tuđeg prezimena
ogledalo pita: „Ko si?“
Nije brak ono što boli —
nego kad sebe izgubiš u nečijoj osi.
Most (hladno, jasno)
Nisam ja rođena da budem dodatak,
niti fusnota u tuđoj rečenici.
Ako me voliš — voli me celom,
ne kao deo u zagradi, u imenici.
Final
Vratila sam svoje ime naglas,
bez papira, bez dozvole.
Ispod tuđeg prezimena
više ne stanujem.
