Ja sam Beograd.
I ja sve pamtim, i ono što ste hteli da zapamtite, i ono što ste odavno zaboravili.
Bilo je to onog jutra kada se moj Tašmajdan prvi put zaista napunio nadom. Ne onom tihom, skrivenom u džepu, već glasnom, razvezanom, koja se pretače u narod kao sunce u reku. Mojim kamenim bokovima tada su se slivale kolone ljudi, iz varoši, iz sokaka, iz sela oko mene, svako je došao da čuje reč koja će promeniti sve.
A na sredini poljane, tamo gde vetar nosi miris krečnjaka, gde se kamen rezao za mene još kad sam bio mlad grad, stajao je šator. I u njemu turski paša, i do njega moj Miloš, čvrst kao zid koji ni top ne može lako da sruši. Kažu da su bili jedan pored drugog, ali ja sam osećao da je ceo vek stajao između njih.
Kad je paša podigao hatišerif, ja sam ućutao. I vrane su stale na svoje grane, kao da ni one neće da propuste trenutak. Pročitao je reči sultana Mahmuda II, a ja sam ih čuo tako jasno kao da mi ih je neko u srce urezao: Srbija više nije samo mesto; Srbija je postala glas.
A onda — prevod. Srpski. Moj.
Kad je prvi put zazvučalo “autonomija”, vetar je zastao.
Kad je izgovoreno “nasledni knez”, kamen na kojem stojim postao je malo viši.
Kad je narod shvatio šta znači “svoje poreze, svoju upravu, svoju crkvu” — čuo sam pucnjeve, uzvike, onu olakšanu radost koja se samo jednom rodi, a posle ceo vek traje.
Video sam žene kako stežu decu da im kažu: “Zapamti ovo.”
Video sam starce koji su ćutali, ali im se pogled punio suzama.
Video sam Miloša kako se ne smeje mnogo, jer zna da je ovo tek početak, a ne kraj.
I, verujte mi, osetio sam kako se u mom temelju pomera nešto staro — kao da se odvaljuje turski klin koji me je vekovima držao prikovanog za carsku volju. Taj zvuk ne zaboravlja ni jedan grad.
Od tog dana, ja više nisam bio onaj Beograd koji samo trpi, već Beograd koji pregovara, planira, raste. Moj Tašmajdan, taj veliki sto od kamena, postao je stari svedok, najveća beležnica u kojoj je zapisano: “Ovde je počela moderna Srbija.”
I zato ti kažem, kad prođeš tuda, kad čuješ one tihe korake kroz park, seti se — tu je jednom na vetru vijorio glas slobode. I ja, Beograd, još ga nosim u sebi.
Jer neke reči se ne pročitaju samo iz fermana.
Neke reči se pročitaju iz vazduha.
A taj vazduh je tada pripadao meni — i svima vama.
