„ODBOR ZA MIR“: MIR KAO INSTITUCIJA MOĆI, A NE KAO VREDNOST

Alex

NASTANAK, STRUKTURA I INSTITUCIONALNI OKVIR „ODBORA ZA MIR“

1. Geneza inicijative i politički kontekst osnivanja

„Odbor za mir“ (Board of Peace) formalno je osnovan 22. januara 2026. godine, potpisivanjem osnivačke povelje tokom međunarodnog skupa u Davosu. Inicijativu je pokrenuo Donald Trump, koji se u samom činu osnivanja pojavljuje kao njen glavni politički inicijator, simbolički autoritet i centralna figura upravljanja.

Osnivanje Odbora vremenski se poklapa sa periodom izražene krize postojećeg međunarodnog poretka: produženim ratovima bez jasnih ishoda, slabljenjem autoriteta Ujedinjenih nacija, fragmentacijom globalnih saveza i rastućim nepovjerenjem prema klasičnim multilateralnim mehanizmima. U tom kontekstu, Odbor za mir predstavljen je kao pragmatična alternativa sporim i često blokiranim međunarodnim institucijama.

Već u trenutku osnivanja, inicijativa se pozicionira ne kao univerzalna organizacija, već kao selektivni mehanizam, sa jasno definisanim pravilima pristupa i odlučivanja.

2. Deklarisana misija i formalni ciljevi

Prema osnivačkim dokumentima i javnim izjavama, Odbor za mir ima sledeće deklarisane ciljeve:

  • posredovanje u oružanim i političkim konfliktima,
  • nadzor nad prekidima vatre i postkonfliktnim procesima,
  • koordinaciju obnove razorene infrastrukture,
  • doprinos dugoročnoj političkoj i bezbednosnoj stabilnosti u konfliktnim regionima.

Važno je naglasiti da se mir u ovom okviru ne definiše kao normativno stanje, već kao operativni proces koji zahteva upravljanje, finansiranje i institucionalni nadzor. Time se već na deklarativnom nivou pravi otklon od tradicionalnog shvatanja mira kao rezultata međunarodnog prava i političkih sporazuma.

3. Struktura članstva: selektivnost kao princip

Za razliku od univerzalnih međunarodnih organizacija (poput UN), Odbor za mir je od početka koncipiran kao selektivna struktura. Članstvo nije automatsko niti zasnovano na principu formalne jednakosti država, već podrazumeva jasno definisane uslove.

3.1. Privremeno članstvo

Države koje su potpisale osnivačku povelju dobile su status privremenih članica, sa inicijalnim mandatom od tri godine. Tokom tog perioda:

  • ne postoji obavezna finansijska uplata,
  • članice imaju ograničeno učešće u radu Odbora,
  • status se može produžiti ili ukinuti odlukom rukovodstva.

Ovaj model omogućava fleksibilnost, ali istovremeno uvodi element političke zavisnosti od centralne upravljačke strukture.

3.2. Stalno (permanentno) članstvo

Za razliku od privremenog statusa, stalno članstvo podrazumeva znatnu finansijsku obavezu. Prema javno dostupnim informacijama, države koje žele trajno mesto u Odboru moraju izvršiti uplatu u iznosu od približno jedne milijarde američkih dolara u prvoj godini članstva.

Stalno članstvo omogućava:

  • dugoročno učešće u odlučivanju,
  • veći politički uticaj unutar Odbora,
  • status privilegovanog aktera u budućim mirovnim i infrastrukturnim projektima.

Ovakav model stvara dvostruku strukturu članstva, što predstavlja presedan u savremenim međunarodnim odnosima.

4. Finansijska arhitektura ili ti Fond i institucionalna neodređenost

Formalno, Odbor za mir nije finansijski fond u klasičnom međunarodnom smislu – ne izdaje kredite, ne podleže regulatornim okvirima Svetske banke ili MMF-a, niti ima pravni status međunarodne finansijske institucije. Ipak, u operativnom i funkcionalnom smislu, on se ponaša upravo kao investicioni fond sa političko-strateškim ciljevima.

Glavni elementi ove logike su:

  • Prikupljanje kapitala unapred: zemlje koje žele trajno članstvo uplaćuju velike iznose (u javnosti se pominje oko jedne milijarde dolara).
  • Usmeravanje sredstava u projekte: kapital se koristi za obnovu infrastrukture, stabilizaciju regiona i izgradnju logističkih i bezbednosnih kapaciteta.
  • Povraćaj kroz politički i strateški uticaj: ulaganja nisu isključivo humanitarna ili ekonomska; oni koji učestvuju u finansiranju stiču dugoročnu moć odlučivanja, privilegije u projektima i kontrolu nad ključnim tokovima resursa, energije i informacija.

Drugim rečima, Odbor funkcioniše po logici fonda, ali ne po pravnom imenu: „mir“ se institucionalizuje i pretvara u investicioni proizvod, a stabilnost regiona postaje sredstvo za dugoročne strateške koristi njegovih članica.

Ovakva arhitektura, u kombinaciji sa selektivnim članstvom, stvara ekskluzivni klub moći u kome pravo odlučivanja zavisi od sposobnosti uplate i kapaciteta za dugoročno strateško angažovanje, a ne od međunarodnopravnog legitimiteta ili univerzalnih normi.

5. Sastav članstva: geopolitički profil

Na ceremoniji osnivanja i u neposrednom periodu nakon toga, Odboru za mir pristupio je ograničen broj država. Prema dostupnim podacima, među članicama se nalaze:

  • države Bliskog istoka (npr. Saudijska Arabija, UAE, Katar, Jordan, Bahrein),
  • države Azije i Evroazije (Pakistan, Indonezija, Kazahstan, Uzbekistan, Azerbejdžan),
  • pojedine zemlje Latinske Amerike (Argentina, Paragvaj),
  • ograničen broj evropskih država (Mađarska, Bugarska).

Značajno je odsustvo većine ključnih zapadnoevropskih sila, kao i rezervisan ili negativan stav pojedinih država koje tradicionalno insistiraju na jačanju uloge Ujedinjenih nacija.

Ovakav sastav ukazuje na neravnomernu geografsku i političku raspodelu, što ima važne implikacije za legitimitet i domet Odbora.

6. Položaj u odnosu na postojeći međunarodni poredak

Iako se formalno ne predstavlja kao zamena za Ujedinjene nacije, Odbor za mir funkcioniše paralelno sa postojećim institucijama i potencijalno preuzima deo njihovih funkcija. To stvara institucionalnu konkurenciju u oblasti upravljanja konfliktima i postkonfliktnom obnovom.

Odsustvo jasnog pravnog okvira u odnosu na međunarodno pravo dodatno otvara pitanja legitimiteta, odgovornosti i dugoročnih posledica delovanja Odbora.

TEORIJSKI OKVIR I ANALITIČKI KONTEKST „ODBORA ZA MIR“

1. Uvod: potreba za teorijskim razumevanjem

Pojava „Odbora za mir“ ne može se posmatrati isključivo kroz prizmu faktografije ili institucionalnog opisa. Da bi se razumela logika i dugoročne implikacije ove inicijative, neophodno je primeniti teorijske perspektive koje objašnjavaju ponašanje država, globalne centre moći i dinamiku internacionalnog sistema.

Tri teorijska okvira pružaju najprikladniji analitički alat:

  1. Realizam međunarodnih odnosa – fokus na moć, sigurnost i strategiju preživljavanja u anarhičnom sistemu.
  2. Neo-imperijalizam – analiza kako dominantni akteri šire uticaj kroz ekonomske, infrastrukturne i političke instrumente, bez klasične teritorijalne okupacije.
  3. Svetsko-sistemska analiza – perspektiva globalne hijerarhije, podela centra, poluperiferije i periferije, i institucionalizacija globalnih nejednakosti.

2. Realistički okvir: mir kao instrument kontrole

Iz perspektive realizma, međunarodni sistem je inherentno anarhičan, gde centralna vlast ne postoji i gde države moraju same da garantuju sopstvenu bezbednost. U tom kontekstu:

  • Odbor za mir se može posmatrati kao instrument dominantnih aktera da predvidivo regulišu krizne zone, smanjujući nesigurnost u regionima ključnim za strateške interese.
  • „Mir“ se ne shvata kao moralni ili normativni cilj, već kao operativno stanje koje omogućava političku i ekonomsku kontrolu.
  • Centralizovana uloga Donalda Trumpa i ekskluzivno članstvo slični su realističkoj logici moći: ograničavanje pristupa kontroli resursa i odlučivanja s ciljem osiguranja prednosti dominantnih aktera.

Realistički pristup naglašava da se mir u ovom modelu transformiše u instrument predviđanja i upravljanja sukobima, gde politička stabilnost postaje sredstvo, a ne cilj.

3. Neo-imperijalistički pogled: ekspanzija moći kroz infrastrukturu i kapital

Sa stanovišta neo-imperijalizma, Odbor za mir predstavlja savremeni oblik indirektne ekspanzije moći:

  • Umesto direktne okupacije, dominacija se ostvaruje kroz kontrolu infrastrukturnih tokova, energetskih lanaca, logistike i ekonomskih aranžmana.
  • Kapital i investicije postaju sredstvo uslovljavanja lokalnih i regionalnih političkih odluka.
  • „Obnova infrastrukture“ i projektovani povraćaj kroz politički i strateški uticaj pretvaraju mir u političko-ekonomski instrument: zemlje koje učestvuju u finansiranju ne ulažu samo u stabilnost, već u trajnu stratešku prednost.

Neo-imperijalna analiza takođe naglašava da se savremeni oblik moći maskira kroz deklarativni narativ humanitarnog i mirovnog angažmana, dok su u stvarnosti dominantne funkcije kontrola i predpozicioniranje resursa.

4. Svetsko-sistemska perspektiva: centar, poluperiferija i periferija

Prema svetsko-sistemskoj teoriji, globalni poredak je hijerarhijski:

  • Centar (npr. SAD i najbogatije članice Odbora) definiše pravila, investira kapital i kontrolira tokove informacija i resursa.
  • Poluperiferija (npr. države Latinske Amerike i Azije koje učestvuju) stiče ograničenu moć odlučivanja, ali postaje zavisna od kapitala i infrastrukture centra.
  • Periferija (regioni pogođeni konfliktima i nestabilnošću) postaje prostor implementacije projekata, stabilizacije i strateškog nadzora.

Svetsko-sistemska analiza jasno pokazuje da Odbor za mir institucionalizuje neravnopravnost: stabilnost i mir se prodaju ili distribuiraju selektivno, a lokalni akteri postaju objekti globalnog upravljanja, a ne subjekti.

5. Zašto se model pojavljuje upravo sada

Pojava Odbora za mir može se tumačiti kroz kombinaciju faktora:

  1. Slabljenje klasičnog multilateralizma – UN i međunarodne institucije pokazuju znake iscrpljenosti u upravljanju krizama i postkonfliktnim obnovama.
  2. Geopolitčka fragmentacija – porast regionalnih konflikata i trajna nestabilnost stvaraju potrebu za brzim i selektivnim odgovorima.
  3. Globalna ekonomska i infrastrukturna prekompozicija – energetske krize, kontrola minerala i logističkih pravaca zahtevaju strateško pozicioniranje investicija.
  4. Politizacija mira – mir se više ne posmatra kao javno dobro ili normativna vrednost; on postaje sredstvo upravljanja nestabilnošću.

Ukratko, inicijativa se pojavljuje u trenutku kada su tradicionalni mehanizmi spori, a globalna dinamika traži efikasnu, ali selektivnu kontrolu.

6. Transformacija mira iz normativne vrednosti u instrument moći

Jedan od ključnih zaključaka analize jeste da Odbor za mir pokazuje kako se mir transformiše iz univerzalne normativne vrednosti u strukturu moći:

  • Mir više nije samo stanje bez sukoba ili pravni standard, već instrument upravljanja konfliktima i resursima.
  • Kontrola nad infrastrukturom, energijom i finansijskim tokovima omogućava dominantnim akterima da definišu šta se smatra stabilnošću i mirom.
  • Politika mira postaje selektivna, hijerarhijska i ekonomski uslovljena.

Paradoksalno, inicijativa koja se deklarativno zove „Odbor za mir“ potencijalno generiše globalnu nesigurnost jer može biti percipirana kao priprema za dominaciju ili čak napad od strane drugih velikih sila.

„ODBOR ZA MIR“ KAO HIBRIDNA INSTITUCIJA: LOGISTIKA, GEOEKONOMIJA I STRATEGIJA

1. Mir kao logistika, ne samo ideal

U savremenoj međunarodnoj politici, mir se sve češće tretira ne kao normativni ideal, već kao operativni proces, odnosno logistička osnova za upravljanje konfliktima i resursima.

U okviru Odbora za mir:

  • Obnova infrastrukture (putevi, luke, energetske mreže, digitalna i komunikaciona infrastruktura) nije neutralni humanitarni čin; ona predstavlja predpozicioniranje kontrole nad ključnim tokovima robe, energije i informacija.
  • Finansijska ulaganja u „mir“ imaju povraćaj u obliku strateške prednosti, političkog uticaja i dugoročnog pristupa resursima.
  • Stabilnost se institucionalizuje i pretvara u preduslov za povraćaj kapitala: mir postaje logistička kategorija koja omogućava sigurno funkcionisanje globalnih lanaca čak i pod kriznim pritiscima.

Drugim rečima, „mir“ je instrument menadžmenta trajne nestabilnosti, a ne univerzalna vrednost koju štite međunarodne norme.

2. Geoekonomska funkcija i strateška kontrola

Odbor za mir funkcioniše kao geoekonomski instrument savremene hegemonije:

  • Energetska sigurnost: osiguranje stabilnog snabdevanja nafte, gasa i kritičnih minerala za ključne članice Odbora.
  • Finansijska i infrastrukturna integracija: ulaganja u logističke i infrastrukturne projekte povezuju zemlje članice i periferne regione u mrežu zavisnosti.
  • Strategijska prednost: zemlje koje kontrolišu fond odlučuju o alokaciji resursa, pristupu tržištima i kapacitetima za krizne intervencije.

U geoekonomskom okviru, mir postaje sredstvo održavanja i proširenja moći, dok tradicionalna geopolitika (rat i teritorijalna dominacija) dobija sofisticiranu „infrastrukturnu masku“.

3. Evropa pred „gorkom pilulom“

Evropski akteri se nalaze u delikatnoj situaciji:

  • Slabost strateške autonomije: EU nema kapacitet da samostalno garantuje stabilnost i energetsku sigurnost u novom fragmentisanom međunarodnom poretku.
  • Izbor između subjekta i objekta: priključivanje Odboru znači pragmatičnu saradnju sa akterima kojima ideološki ili istorijski nije bila privržena, dok odbijanje nosi rizik marginalizacije u odlučivanju o miru i stabilnosti.
  • Redefinisanje odnosa prema Rusiji i Kini: Evropa će morati da „popije gorku pilulu“, uključujući saradnju ili toleranciju prema geopolitičkim akterima koje je ranije posmatrala kao rivale ili izazove.

Ovaj scenario ilustruje kako institucionalizovana kontrola mira postavlja strukturne prinude pred region koji je decenijama gradio multilateralni identitet.

4. Transformacija mira u strukturu moći

Na osnovu prethodnih analiza može se izvesti ključni zaključak:

  1. Mir postaje investicija, a ne univerzalna vrednost. Selektivno članstvo i finansijsko učešće determinišu ko odlučuje o stabilnosti.
  2. Mir kao legitimizacija prisustva: ulaganja u infrastrukturu i stabilizaciju omogućavaju dugotrajno prisustvo dominantnih aktera u nestabilnim regionima bez formalne okupacije.
  3. Globalna nesigurnost kroz selektivnu stabilnost: dok Odbor pruža kontrolisanu stabilnost u određenim zonama, druge sile mogu percipirati ovu inicijativu kao pretnju, potencijalno eskalirajući regionalne tenzije.
  4. Upravljanje krizama kao modus operandi: mir postaje okvir u kojem se koordinira fragmentisana nestabilnost, a politika više nije pitanje normi i prava, već menadžmenta resursa i kapitala.

Paradoksalno, inicijativa koja se deklarativno zove „Odbor za mir“ može biti izvor globalne ugroženosti, jer se njena logistika i geo-strategija lako mogu interpretirati kao priprema za dominaciju ili napad.

SINTETIČKA ANALIZA „ODBORA ZA MIR“: GLOBALNA STRUKTURA MOĆI I INSTITUCIONALIZOVANA NESTABILNOST

1. Hibridna priroda Odbora za mir

Na osnovu prethodnih delova možemo Odbor definisati kao:

  • Hibridnu instituciju – kombinaciju međunarodnog foruma, selektivnog investicionog fonda i geo-strateškog instrumenta.
  • Političko-funkcionalni alat – gde mir i stabilnost postaju sredstva za ostvarivanje dugoročnih strateških ciljeva, a ne univerzalna vrednost.
  • Selekcijsko članstvo – finansijska prepreka od ~1 milijarde dolara za trajno članstvo stvara ekskluzivni „klub moći“, gde pravo odlučivanja zavisi od kapitala, a ne od međunarodnog prava ili legitimnosti.

Odbor, dakle, redefiniše koncept mira iz normativnog i pravnog u ekonomsko-politički i logistički.

2. Teorijski okvir i objašnjenje nastanka

Realizam:

  • Odbor se pojavljuje u svetu koji je inherentno anarhičan, gde države i koalicije traže predvidivost i kontrolu.
  • Mir postaje alat stabilizacije odnosa moći, a ne moralna ili normativna vrednost.

Neo-imperijalizam:

  • Odbor primenjuje savremeni oblik dominacije: ne kroz teritorijalnu okupaciju, već kroz ekonomsku zavisnost, infrastrukturnu integraciju i političko uslovljavanje.
  • Kontrola teritorije se zamenjuje kontrolom tokova – energije, resursa, kapitala i informacija.

Svetsko-sistemska analiza:

  • Odbor dodatno institucionalizuje podelu sveta na centar, poluperiferiju i periferiju.
  • Države centra i bogate poluperiferije finansiraju „mir“, dok periferija postaje prostor stabilizacije i upravljanja krizama.
  • Neravnopravnost nije smanjena, već institucionalizovana i legitimizovana kroz „logistiku mira“.

3. Razlozi za pojavu modela sada

  • Fragmentacija međunarodnog poretka: tradicija multilateralizma i institucija poput UN pokazuje ograničenja u kriznim i postkonfliktnim situacijama.
  • Globalna geopolitička i geoekonomska volatilnost: obezbeđivanje energije, resursa i infrastrukture postaje kritični preduslov stabilnosti.
  • Potreba za bržim i selektivnijim odlučivanjem: postojeći mehanizmi su spori i često kompromitovani normama koje ne reflektuju interese dominantnih aktera.
  • Strategijsko predpozicioniranje: investiranje u mir i stabilnost omogućava članicama Odbora dugoročne političke i ekonomske prednosti.

Drugim rečima, Odbor se javlja u trenutku kada klasični multilateralizam ne može više garantovati stabilnost, a dominantni akteri žele institucionalizovano upravljanje krizama.

4. Transformacija mira u strukturu moći

  • Mir kao logistički instrument: ulaganja u infrastrukturu i kapacitete stabilizacije omogućavaju trajno prisustvo u strateški važnim regionima.
  • Privilegija kapitala: pravo odlučivanja o miru zavisi od finansijske moći članica, a ne univerzalnog prava.
  • Globalna bezbednosna dilema: ono što jedan akter vidi kao stabilizaciju, drugi može tumačiti kao pripremu za dominaciju ili čak napad, što povećava globalnu nesigurnost.
  • Upravljanje trajnom krizom: mir više nije krajnji cilj, već okvir za koordinaciju fragmentisane nestabilnosti.

5. Evropa pred strateškom dilemnom

Evropa se nalazi u posebno osetljivoj poziciji:

  • Ograničena strateška autonomija: bez sopstvene moći da garantuje energiju i bezbednost, EU je prinuđena na pragmatične odluke.
  • Gorka pilula: izbor između saradnje sa Amerikom i Odborom, prilagođavanja odnosima sa Rusijom i Kinom, ili pokušaja trećeg puta koji zahteva resurse i vreme kojih možda nema.
  • Normativni kompromis: politički i ideološki principi moraju se delimično žrtvovati kako bi se očuvala stabilnost i celovitost Evrope.

6. Zaključak

Odbor za mir je simptom i instrument transformacije globalnog poretka:

  1. Mir se finansira, institucionalno nadzire i strateški uslovljava.
  2. Stabilnost se kupuje unapred, a nestabilnost postaje upravljana i selektivna.
  3. Dominantni akteri određuju ko učestvuje u odlučivanju i ko postaje objekat upravljanja.
  4. Globalna nesigurnost paradoksalno raste, jer „mirovni“ modeli mogu biti percipirani kao priprema za dominaciju ili napad.
  5. Evropa i drugi regionalni akteri suočeni su sa izborom između subjekta novog poretka ili objekta struktura moći koje oblikuju mir.

Početak 21. veka oblikuje se kao epoha u kojoj se stabilnost institucionalizuje i kupuje, dok mir postaje instrument menadžmenta moći. Odbor za mir je jedan od prvih formalnih izraza tog sveta – sveta u kojem mir više nije univerzalna vrednost, već predmet finansijske, političke i infrastrukturne kontrole.

Srbija i Odbor za mir: pragmatizam, rizici i strateški izbor

1. Regionalni i strateški kontekst

Srbija se, geopolitički i ekonomski, nalazi u specifičnoj poziciji Balkana:

  • Delimično integrisana u evropske institucije, ali sa ograničenom strateškom autonomijom.
  • Istovremeno je partner i Rusije i Kine, što joj daje određeni manevarski prostor, ali stvara i obavezu balansiranja između velikih sila.
  • Ulazak u Odbor za mir bi značio pristup selektivnom međunarodnom klubu sa visokim finansijskim pragom, centralizovanom strukturom odlučivanja i direktnom vezom sa američkim interesima.

2. Finansijski i politički rizici

  • Visok ulazni prag: članarina od oko milijardu dolara predstavlja ogroman finansijski teret sa nesigurnim povraćajem investicije.
  • Gubitak autonomije: odluke u okviru Odbora su centralizovane i zavise od dominantnih aktera, što praktično obavezuje Srbiju da uskladi svoju politiku sa odlukama koje ne reflektuju nužno nacionalne interese.
  • Potencijalna eskalacija konflikata: aktivno učestvovanje u inicijativi koja se već percipira kao instrument moći i geo-strateškog pozicioniranja može Srbiju dovesti u sukob interesa sa Rusijom, Kinom i delom evropskih sila.

3. Totalni gubitak autonomije: kapitulacija pod „Odbor za mir“

Ulazak Srbije u Odbor ne bi bio formalni čin, već institucionalna predaja strateške inicijative i suvereniteta.

  • Članstvo implicira prihvatanje hijerarhijske kontrole, gde odluke o sudbini Srbije – od spoljne politike do energetskih tokova i infrastrukture – više ne zavise od domaćih institucija, već od dominantnih članova Odbora.
  • U prevedenom smislu, to je kapitulacija pod mehanizmom Odbora za mir, telo koje deklarativno promoviše mir, ali funkcionalno upravlja moći, resursima i krizama.
  • Svaka odluka Srbije bila bi podložna odobrenju drugih članica, čime se gubi nezavisnost i strateška fleksibilnost.

Ovaj paradoks jasno pokazuje da mir, kako ga nudi Odbor, nije univerzalna vrednost, već privilegija onih koji učestvuju i imaju moć. Za male i srednje države poput Srbije, članstvo znači institucionalizovanu subordinaciju i dugoročno ugrožavanje nacionalne suverenosti.

4. Strateški zaključak

U ovom trenutku, ulazak Srbije u Odbor za mir bio bi strateški neodrživ i politički rizičan.

Umesto toga, Srbija treba da:

  • Održava pragmatičnu distancu, prateći inicijativu i učestvujući selektivno u projektima koji odgovaraju nacionalnim interesima.
  • Razvija regionalne i bilateralne alternative za infrastrukturne i investicione projekte, bez direktne ekskluzivnosti Odbora.
  • Očuva diplomatsku fleksibilnost, balansirajući odnose sa EU, SAD, Rusijom i Kinom, što je ključ za stratešku autonomiju.

5. Završni zaključak: mir kao privilegija i instrument moći

Odbor za mir nije klasična mirovna inicijativa – on je instrument institucionalizovane nestabilnosti, u kojem se mir kupuje, nadgleda i kontroliše.

Za male i srednje države, članstvo u takvoj strukturi ne donosi sigurnost, već obavezu da učestvuju u globalnom sistemu moći koji je daleko od neutralnog.

Stoga je odgovor jasan: Srbija ne treba da bude deo Odbora za mir.
Ulazak bi značio:

  • finansijsko opterećenje,
  • stratešku subordinaciju,
  • gubitak autonomije,
  • i potencijalno uključivanje u sukobe interesa velikih sila.

U svetu gde se mir odlučuje kroz uplatu i kontrolu ključne infrastrukture, ključna dilema više nije ko ratuje, već ko ima moć da definiše šta se smatra mirom – i pod kojim uslovima. Za Srbiju, principijelna pragmatična distanca i očuvanje strateške fleksibilnosti teoretski ostaju racionalni izbori. Međutim, ubrzana globalna i regionalna dešavanja čine ovu opciju sve teže ostvarivom. Fragmentacija međunarodnog poretka, ekskluzivni klubovi moći i ubrzana institucionalizacija stabilnosti kroz Odbor za mir postavljaju Srbiju pred neizbežan izbor, u kome nijedna alternativa neće biti laka: ni apsolutno oslanjanje na dominantne sile, ni pokušaj samostalnog trećeg puta, ni potpuna neutralnost nisu bez ozbiljnih političkih, ekonomskih i bezbednosnih rizika.

Drugim rečima, Srbija se nalazi u situaciji strukturne prinude – gde mora da izabere put koji će oblikovati njen strateški položaj u svetu čiji se mir više ne definiše kroz međunarodno pravo, već kroz moć, kapital i kontrolu resursa.

Autor: Aleksandar od Beograda

Foto: Ilustracija/ pixabay

Ako ste propustili