U nedelju pred Božić, dok grad još uvek mrmlja pod sopstvenom težinom, a izlozi se utrkuju ko će biti svetliji i skuplji, u kućama se dešava nešto tiše i važnije. Nema fanfara, nema protokola, nema zvaničnih govora. Samo kanap, osmeh i majka koja se pravi da ne zna šta je čeka – iako zna od kada zna za sebe. Materice.
Ujutru, pre nego što kafa stigne da se ohladi, deca prilaze ozbiljna kao da obavljaju državni posao. Vezivanje majke nije stvar šale – to je čin reda, tradicije i blage porodične zavere. Kanap može biti tanak, šal mekan, ponekad i improvizovana traka od bademantila, ali simbolika je uvek ista: majka je vezana, jer je ona ta koja nas je odavno vezala za život.
Majke se, naravno, ne bune. Ima u tom njihovom osmehu nešto unapred prihvaćeno, nešto što govori da su odavno naučile da je davanje njihova prirodna pozicija. One se „odrešuju“ poklonima – slatkišima, orasima, suvim voćem, sitnicama koje se čuvaju u fiokama baš za ovakve dane. Kao da majka uvek ima rezervu, ne samo u kuhinji, već i u srcu.
Materice nisu praznik buke. To je praznik tišine koja greje. Dok se spolja broje rokovi, cene i nervoze, unutra se broje ruke oko stola. I nije važno koliko ih je – važno je da znaju zašto su tu. U toj jednoj nedelji pred Božić, majka postaje središte sveta, ne zato što to zahteva, već zato što je oduvek tu bila.
U gradu koji često zaboravlja svoje temelje, Materice podsećaju da je porodica prva institucija koju smo upoznali. Pre škole, pre posla, pre politike. Majka je bila prva država – sa zakonima koji se nisu menjali, sa kaznama koje su bolele manje od pogleda razočaranja, i sa amnestijama koje su dolazile u obliku zagrljaja.
Stari ljudi kažu da se majka na Materice brzo odvezuje. I to je tačno. Ne zato što su pokloni bogati, već zato što majka ne zna da bude vezana. Njena snaga je u kretanju – između šporeta i prozora, između brige i nade, između juče i sutra. Ona je stalno u prolazu, ali uvek prisutna.
Materice su i opomena. Da majke ne podrazumevamo. Da se setimo koliko puta su bile budne dok smo mi spavali, koliko puta su ćutale da bi kuća bila mirna, koliko puta su znale, a nisu rekle. U svetu koji sve meri efikasnošću, majčina žrtva nema tabelu, ali ima pamćenje.
I zato se na Materice ne traži mnogo. Ne traži se savršen ručak, ni savršena porodica. Traži se samo trenutak. Da se sedne. Da se pogleda. Da se kaže „hvala“ bez velikih reči. Jer majke razumeju i ono što ne izgovorimo.
Kad se kanap skine, a dan krene svojim tokom, u kući ostaje nešto nevidljivo, ali trajno. Osećaj da pripadamo. Da nismo sami. Da postoji neko ko će uvek imati „nešto da da“, čak i kad misli da nema više ništa.
Foto: Ilustracija/ pixabay
