Kad je Bog još šetao zemljom pod vidom umornog putnika, priča se da je došao i na Kipar, ostrvo zelenih bregova i suncem ogrejanih sela. Tu se, u kući jednog plemića, rodio dečak tanušnog glasa i bistrih očiju. Kad su ga krstili, dali su mu ime Jovan, ali narod je već tada šaputao da će ga svet zvati drugačije.
Jer, nije to bilo svako dete.
Dok su drugi dečaci trčali za zmajevima od papira ili se hvalili novim čizmama, Jovan je često odlazio iza kuće, tamo gde je živela udovica Marta sa svoje troje dece. Nosio im je hleb koji bi potkrao iz kuhinje, vodu iz bunara, neku krpu ili odeću koju bi našao, a ponekad samo osmeh i reč utehe.
Kad ga je majka jednom uhvatila kako iznosi celu kotaricu hleba iz ostave i strogo ga upitala gde nosi toliko hrane, on je samo rekao:
„Ako mi Bog daje više nego što mogu pojesti, onda je to za onoga ko nema.“
Majka ga pogleda, uzdahnu, i nešto joj se meko u srcu razmekša.
— Eh, Jovane, — reče, — bićeš ti ili svetac, ili prosjak.
A Jovan joj se osmehnu:
— Ako budem svetac, Bog će me hraniti. Ako budem prosjak, ljudi će me hraniti. A ako budem kao što sam sada, hranićemo jedni druge.
Godine prođoše. Jovan postade čovek, pa episkop, pa najzad — patrijarh Aleksandrijski, u velikom gradu gde je more bilo plavo kao staklo, a narod siromašan kao crkveni miš. Kad je prvi put ušao u patrijaršijsku palatu, mnogi su očekivali da će narediti ustrojstva, popravke, svečanosti.
A on upita svoj pisar:
„Koliko siromaha ima u Aleksandriji?“
— Vladiko… mnogo. Preko sedam hiljada.
Jovan klimnu glavom, kao da je to najvažniji popis na svetu.
„Od danas, oni su moji gospodari. Pazite da niko od njih ne bude gladan dok ja dišem.“
I od toga dana poče čudna slika po gradu: svakoga jutra, pre sunca, na vratima patrijaršije stajala je povorka prosjaka. A među njima, u beloj rasi, stajao je i Jovan. Razdvajao ruke i sam im delio hleb, novac, odeću, reči koje leče.
Nije mu bilo teško. Teža je bila nepravda, a on je hteo da je rasturi kao pepeo.
Jednom je, priča se, u grad došao prosjak prljav i drzak, koji je već tri puta tog dana tražio milostinju. Sluge ga oteraše.
„Dosta mu je!“, rekoše.
Ali Jovan ih zaustavi:
— Dovedite mi brata.
— On vara, vladiko. Nije gladan!
Jovan tiho odgovori:
„Ako i laže, laž je njegova rana. Rana ne leči odbijanje.“
Kad dovedoše prosjaka, Jovan mu da triput više nego obično i samo reče:
— Bog ti dao mir. A ako te je život naučio da varaš, biće dana kada te više neće morati učiti.
Prosjak opet pokuša nešto da slugi odgovori, ali mu se glas slomi. A ljudi su kasnije pričali da je tog dana prvi put rekao „oprosti“.
Drugi put, došla je u riznicu ogromna suma novca. Pisari se radovali — konačno će se popraviti stara kulisa, obnoviti biblioteka, kupiti skupoceni ukrasi. Ali Jovan reče:
„Sve podelite narodu. A od onoga što ostane, obnovićemo šta treba.“
Sluga ga pogleda poraženo:
— Vladiko, ako sve damo, ostaćemo bez ičega.
Jovan mu stavi ruku na rame:
„Kad čovek daje iz straha, on gubi. Kad daje iz ljubavi, on množi. A kad daje iz vere — Bog mu vraća pre nego što ruka ostane prazna.“
I zaista, pre nego što su i poslednje kesice bile podeljene, došao je čovek iz dalekog grada sa novim dobročinstvom, većim od prvog.
Pred kraj života, slab i iscrpljen, Jovan požele da se vrati na svoj Kipar. Pratioci su ga nosili u nosiljci, a on je tiho blagosiljao svako selo kroz koje su prolazili.
Kad je stigao do grada Amastra, osetio je da ga noge poslednji put drže. Podigao je ruku i rekao:
„Ovde ću se smiriti. A vi, ako me volite, činite dobro jedni drugima. To je jedino bogatstvo koje čovek može poneti.“
I u sumrak tog dana, dok je more šumelo kao da se moli, Sveti Jovan je usnuo. Kažu da je telo mirisalo na miro, kao da sam Bog zapečaćuje poslednju stranicu njegovog života.
I zato narod veli:
„Ko daje od srca, imao je učitelja u Svetom Jovanu Milostivom.“
I još kažu stare žene, kad dele zalogaj deci ili prosjaku:
„Neka bude u čast onoga čije ruke nikad nisu znale šta je prazno.“
