U neka davna vremena, knez Miloš je zidao temelje grada i institucija. Ulicu kojom danas prolazimo, a koja nosi njegovo ime, gradio je uz pretnje, uz podozrenja tadašnjih turskih vlasti. Ali Miloš, kakav je bio, znao je šta znači utemeljiti državu. I znao je dati adekvatan, srpskim rečnikom, odgovor turcima.
Od tada su ratovi dolazili kao godišnja doba. Turci su rušili, pa Austro-Ugari, pa Nemci. Ali ko god bi došao, ponovo bi zidao ono što je imalo smisla — škole, bolnice, zdanja, spomenike, tragove. Čak su i komunisti, u svom zanosu novog poretka, imali meru prema prošlosti. Mogli su sve srušiti, ali nisu. Znali su da bez temelja nema ni ideologije, ni budućnosti.
A danas?
Danas živimo u vremenu u kojem se istorija ne samo ne ceni — već briše.
Ruše se vile koje su svedočile o predratnoj eleganciji, zgrade sa grbovima i ornamentima, kuće koje su preživele bombe, ali ne i „igre novčanika i moći“. Kada se digne glas, odgovor je najčešće: “Pa, šta?” — kao da je to najdublji oblik pomirenja sa sopstvenim zaboravom.
Grad se menja, ali ne prirodno, već planski, kao u nekoj grotesknoj predstavi. Kao da živimo u „Kralju Ibiju“, gde vlast glumi ozbiljnost, a scena je pretvorena u parodiju države.
U toj predstavi, glavnu ulogu ima – hemijska olovka.
Njome se potpisuju “sporazumi o razumevanju”, “javna-privatna partnerstva”, “rekonstrukcije” koje znače rušenje.
Ta hemijska je postala moćnija od svake cigle, svakog temelja, svakog spomenika.
Njome se ne piše istorija — njome se potpisuje zaborav.
Ona ista hemijska olovka kojom se hvalio sada prodaje, poklanja ili prećutno uništava kulturno nasleđe, ne uništava samo zgradu, nego i svedočanstvo o sopstvenom postojanju.
Jer istorija nije samo ono što je bilo, već ono što nas drži da budemo.
Miloš bi na to imao jednostavan odgovor.
Onaj isti koji je dao svima koji su pokušavali da mu otmu ono što je stvarao.
Samo što danas, nije pitanje ima li ko da odgovori? Nego ima li gde „kneza Miloša“?
Autor kolumne: Aleksandar od Beograda
