Da bi u Beogradu bilo nešto tvoje, potrebna je samo žica i nekoliko stubova.
Ogradiš željeno mesto – po mogućstvu park, livadu ili pogled – i kažeš: „To je moje.“
Grad je jednostavan kad znaš pravila.
Pravila su još jednostavnija kad ih sam postavljaš.
Stojićevo brdo.
Mitrovo brdo.
Ako nema brda, napraviće se.
Ako nema imena, dodaće se.
Negde blizu reke, jer voda lepo podiže cenu.
Pogled je prirodan resurs, ali brzo postane privatni.
Ograda je najkraći put do vlasništva.
Žica je jača od uspomena.
Stub je čvršći od komšijskog mišljenja.
Nekad se grad osvajao istorijom.
Danas se osvaja metrom i betonom.
Deca će učiti geografiju po prezimenima.
Ono što je nekad bilo park, sada je investicija.
Ono što je bilo zajedničko, sada je „u procesu“.
Građani stoje ispred ograde i gledaju.
Kao turisti.
Fotografišu mesto na koje su nekad dolazili bez dozvole.
Dobro jutro, Beograde.
Ako ti se učini da je grad manji —
verovatno si naišao na još jednu žicu.
