Dobro jutro, Beograde.
Vama što još mislite da zidovi imaju uši, a institucije kičmu.
Dobro jutro vama što se budite u gradu u kojem se kulturna dobra brišu kao greške u domaćem zadatku.
U kojem se ruševine proglašavaju vizijom, a vizije ruševinama.
U kojem se Narodno pozorište zatvara, ali šou se nastavlja — samo na ulicama.
Dobro jutro vama čija deca idu u škole sa nastavnicima, ali bez nastave.
Deca nisu podobna, kažu — pa ih je lakše preseliti nego obrazovati.
Na stranu znanje, bitnije je ko drži dnevnik, a ne šta piše u njemu.
Dobro jutro svima koji misle da adrese zna samo poštar.
Jer oni znaju vaše bolje nego što vi znate svoj grad.
Sve dok jednog jutra ne čujete ono sudbonosno:
Kuc, kuc.
„Ko je?“
„Pa mi. Došli smo po vaše kvadrate, uspomene i ćutanje. I ne brinite — vaša vrata nisu kulturno dobro. Lako se skidaju.“
Pa, dragi Beograde,
dobro jutro.
Dan će biti dug, možda opet istorijski, možda opet nepovratan.
A ti se pravi da spavaš,
jer oni najviše vole kad se grad ne budi.
