Božićne poklade, kako ih je naš narod odvajkada nazivao, padaju uoči Božićnog posta 27. novembra. To je poslednji dan kada se „mleči“, kada se domaćin ponosi punom trpezom, a domaćica se prekrsti i kaže: „E, od sutra drugačije!“ Taj dan je oduvek bio pun veselja, komšijskih okupljanja i starih običaja koji su se prenosili kao šapat s kolena na koleno.
Narodni običaji
U mnogim krajevima Srbije tog dana se spremala bogata večera. Pekla se pogača, pržila jaja, spremala sarma od mesa, a obavezno se pravila i neka vrsta poslastice — da godina bude slatka. Domaćin je pazio da niko kući ne dođe praznih ruku, jer se verovalo da ko tad siromašan uđe, takva će godina biti.
Neko bi doneo rakiju, neko suvu slaninu, a neko samo dobru volju — i sve se to računalo.
Često su se održavala i mala seoska veselja, uz tamburu i frulu. Mladi bi se šalili i maskirali, jer se verovalo da se na poklade granica između svetog i svakodnevnog malo zamuti, pa maska vara nečiste sile. Stariji su pričali deci da je to poslednja noć u godini kada se „mora malo ludovati“, da se zlo zavara pre nego što počne post.
Predveče bi se obavezno izgovorile reči: „Prosti i oprošteno ti bilo!“ To je najdublji koren poklada — da se ljudi očiste jedan pred drugim pre nego što se okrenu molitvi.
Narodna legenda o Božićnim pokladama
Priča se da je nekada davno, u jednom selu podno planine, živela starica imenom Jakovica. Bila je poznata po tome da uoči Božićnog posta obiđe svako domaćinstvo i podseti ljude da se izmire, jer „Bog ne ulazi u kuću gde srce žulja“.
Jedne zime, kada su mećave bile takve da se ni vuk nije usuđivao niz brdo, u selu izbije svađa između dvojice braće. Rekli su jedan drugome teške reči, pa se zainatili da se nikad više ne pogledaju. Jakovica, čuvši to, donese uveče uoči poklada dve sveće i spusti ih na prag njihove kuće.
„Ovo je svetlost koja čeka mir“, reče ona. „Ako izgore do kraja, a vas dvojica se ne pomirite, svetlost neće ući u vašu kuću ni za Božić.“
Braća to nisu shvatila ozbiljno. Ali kada je noć pala, sveće, umesto da gore mirno, počele su da pucaju i svetlucaju kao da se bore sa vetrom koji nije duvao. Uplašeni prizorom, braća se sretnu na sred dvorišta, shvate svoju grešku i zagrle se. U tom trenutku sveće zasvetle ravnom, mirnom svetlošću, a stara Jakovica šapne iz mraka: „Eto, sad može post da počne.“
Od tada se veruje da Božićne poklade nisu samo poslednje veselje pred post, nego i vreme kada se pale nevidljive sveće u srcima ljudi — da se sve zlo istopi pre Božića.
