Početkom 20. veka Beograd je još uvek bio grad u kojem su se običaji donosili u zavežljajima – iz Šumadije, sa juga, iz Banata, sa Kosova i iz planinskih sela. Svaka kuća je, zavisno od kraja iz kojeg je poticala porodica, Badnji dan obeležavala na svoj način, ali je suština ostajala ista: mir, tišina i poštovanje svetog dana.
U ranim jutarnjim satima domaćini su polazili po badnjak. Sa sobom su vodili najmlađeg člana porodice – najčešće sina, ali su zabeleženi i slučajevi da je tu ulogu imala devojčica. Do pošumljenih delova grada išlo se peške ili saonicama, a najčešće odredište bio je Košutnjak. Visok sneg, koji je umeo da dopre i do samih kućnih pragova, nije bio prepreka – verovalo se da se badnjak mora doneti bez žaljenja i bez gunđanja.
Sečenje badnjaka obavljao je najmlađi, jednim udarcem, na jednom mestu. Pre toga bi se svi prekrstili, a badnjak pozdravili rečima koje su se prenosile s kolena na koleno:
„Dobro jutro, badnjače.
Srećan ti Badnji dan.
U našu kuću sreću donesi,
i svo zlo u iskricama plamena odnesi.“
Stariji domaćin je pridržavao badnjak dok se seče, jer se verovalo da, ako badnjak padne pre nego što je posečen, i sreća u kući može „zastati“. Sa posečenog drveta izdvajao se i manji deo – badnjačica, namenjena položajniku. Usput se sakupljalo i seno, koje se donosilo kući, ali se nije unosilo pre večeri.
Badnji dan bio je dan uzdržanosti. U mnogim kućama se do večeri nije kuvalo. Domaćica je mesila hleb i pripremala skromnu večeru – ribu ili kupus. Ako je u kući bilo devojčica, mesilo se testo u obliku kike ili pletenice, a za dečake male pogače, takozvane čobanske pogačice, ili figurice životinja. U kući nije smelo biti vike, svađe ni telesne kazne – verovalo se da bi se takvo ponašanje prenelo na celu godinu.
Ako je porodica imala stoku ili živinu, i ona je morala biti nahranjena i zbrinuta pre mraka. Slama se menjala, jer se smatralo da i životinje učestvuju u prazniku.
Uveče, kada je kuća bila čista i tiha, domaćin je unosio badnjak. Badnjačica je ostajala napolju do posebnog trenutka. Ulazeći, domaćin je govorio:
„Dobro veče. Srećan Badnji dan.“
Domaćica je, pre nego što bi zakoračio u kuću, pred njega posipala žito, dok su ukućani odgovarali:
„Dobro veče. Hvala ti što u našu kuću dolaziš i sreću nam donosiš.“
Jedan deo badnjaka domaćin je stavljao u vatru, a pri svakom „čaranju“ izgovarao je po jednu želju – za zdravlje, slogu, rodnu godinu. Kada bi završio, badnjak je postavljao tako da izrezani deo bude okrenut nagore, a potom se unosila i badnjačica i polagala pored njega.
Mesto gde je badnjak bio posečen premazivalo se medom i sa nekoliko kapi vina. Ukućani su prilazili, krstili se, ljubili badnjak i usnama uzimali malo meda. Verovalo se da će tako u kući vladati sloga, ljubav i razumevanje.
Na kraju se unosila slama, koja se stavljala ispod stola. Tek tada se postavljala večera, a kuća je, osvetljena svećama i mirisom badnjaka, ulazila u tišinu Badnje večeri.
Tako je Beograd, još uvek više varoš nego velegrad, čuvao običaje svojih stanovnika – tiho, skromno i sa dubokim poštovanjem prema prazniku koji je okupljao porodicu i najavljivao rođenje nove nade.
