Teatar na Đumruku predstavlja jedno od najranijih pozorišnih središta u Beogradu i važnu preteču kasnijeg profesionalnog pozorišnog života u Srbiji. Delovao je oko 1841. godine u zgradi beogradske carinarnice (đumruka), po kojoj je i dobio ime, i smatra se jednim od prvih prostora u gradu gde su se redovno izvodile pozorišne predstave.
„Počnite vi, ja ću se snaći!“
Jedan od najpoznatijih događaja odnosi se na glumca-amatera koji je pred samu predstavu zaboravio svoj tekst.
Predstava je bila rasprodata, knežev sekretar prisutan, a panika ogromna.
Glumac je izašao na scenu i rekao kolegi iza kulise:
„Počnite vi šta hoćete, ja ću se snaći!“
I zaista — nastala je improvizacija koju je publika prihvatila bolje nego originalni tekst.
Publika koja zviždi sveću
Osvetljenje je bilo nestabilno i često se dešavalo da se sveća ugasi usred predstave.
Publika je onda zviždala, ali ne glumcima, nego sveći.
Glumci su to prihvatali kao „aplaudiranje mraku“ i nastavljali čim je neko iz službe ponovo zapalio plamen.
Zakasneli tenor
Jedna putujuća trupa iz Pešte izvodila je muzičku igru, ali je tenor zadužen za ključnu ariju zakasnio u Beograd jer se izgubio na putu kroz Pančevo.
Predstava je počela bez njega; kada se konačno pojavio, ansambl ga je uveo na scenu kao „putnika u oluji“. Publika je mislila da je to deo komada.
