Ko je pratio skupštinsku raspravu o nepoverenju Vladi, mogao je da stekne utisak da se pred očima javnosti odvijaju dva potpuno različita događaja. Formalno, tema je bila odgovornost Vlade. Suštinski, sve mi je delovalo kao da je rasprava iskorišćena za nešto sasvim drugo.
Vlada je, umesto da odgovara na razloge zbog kojih joj se traži nepoverenje, dobila prostor da kroz svojevrsni ekspoze ponovo predstavi sopstvenu sliku države. I to je, možda, bio najzanimljiviji deo sednice. Ne zato što su građani čuli nešto novo, već zato što su mogli da vide koliko se zvanična slika države razlikuje od svakodnevice koju većina živi. Kada dovoljno dugo slušate takvo izlaganje, neizbežno se zapitate da li govorite o istoj zemlji. Realnost u tom domu odavno nije čest gost. Istorija parlamenta pokazuje da je često ostajala ispred skupštinskih vrata.
Istovremeno, rasprava je ostavila utisak da se pred javnošću gradi novi politički profil. Ako neki nisu primetili ovo zasednje je u stvari svojevrsnu promocija novog lidera onoga što neki smatraju kontrolisanom opozicijom. Da li je to bio plan ili samo splet političkih okolnosti, proceniće vreme. Ali utisak je ostao.
Posebno zato što je obrazloženje zbog čega Vlada navodno nije sposobna da vodi državu kod mnogih ostavilo utisak mlake prezentacije. U trenutku kada se od opozicije očekuje jasna argumentacija, energija i politički rizik, dobila se rasprava koja je više ličila na oprezno odmeravanje reči nego na pokušaj da se ubedi javnost.
Zato nije iznenadilo ni kada je vladino izlaganje ocenjeno kao „korektno“ što je još jedan pokazatelj da je ovo u stvari bila promocija. Ta jedna reč možda najbolje opisuje čitavu sednicu. U raspravi čiji je cilj bio da se preispita odgovornost izvršne vlasti, vlast je dobila priliku da govori gotovo bez političke štete, dok je deo opozicije ostavio utisak da više vodi računa kako će zvučati nego kako će delovati.
Građani, međutim, imaju jednostavniji pogled na politiku. Njih ne zanima ko je dobio više minuta, ko je imao bolju dikciju ili ko je ostavio utisak državnika. Njih zanima da li je neko uspeo da pokaže zašto Vlada treba da ode ili zašto treba da ostane.
Posle ove sednice ostao je utisak da je odgovor na to pitanje ostao u drugom planu. A kada tema sednice postane sporedna u odnosu na političku režiju, onda se više ne vodi borba za poverenje građana, već za raspodelu uloga na političkoj sceni.
Predstava loša, a za kraj da ponovim ono što uvek kažem „Ne postoji scenarijo…“
