U Beograd se ne dolazi. U njega se ulazi kao u razgovor koji je već počeo.
Grad te ne pita ko si, ali brzo proveri koliko možeš da izdržiš. Prvi utisak je uvek isti: gužva, buka, neka energija koja izgleda kao da zna kuda ide, iako to niko ne može tačno da objasni.
Dolazak u Beograd nikada nije dolazak na čisto. To je dolazak u sloj. Ispod jednog grada nalazi se drugi, ispod drugog treći. Svako ima svoje vreme, svoje navike, svoje istine.
Novi ljudi dolaze sa planom. Grad ih dočeka sa realnošću. Plan se skraćuje, menja, prilagođava. Posle nekog vremena, čovek više ne zna da li je došao zbog grada ili je ostao zbog navike.
Ironija je što Beograd nikada ne prima nove ljude potpuno. On ih polako pretvara u stare. U one koji znaju gde se čeka, gde se ne pita i gde se ne ide bez razloga.
I tako dolazak traje duže nego što bi trebalo. Neki ga nikada ne završe.
U Beogradu ne postoji trenutak kada si stigao.
Postoji samo trenutak kada si prestao da pokušavaš da odeš.
Aleksandar od Beograda
