Asfalt se menja. Sve je novo, crno, ravno. Grad izgleda kao da je upravo obećao sebi da će ovaj put trajati. Možda do sledeće nedelje.
Ceremonija je kratka: mašina prođe, valjak pređe, linije se nacrtaju. Fotografija se napravi. Grad dobije trenutak savršenstva – onaj kadar koji traje tačno koliko i objava.
A onda dođe ponedeljak.
Prvi kamion, prva kiša, prvi zaboravljeni šaht. Asfalt počne da se priseća svoje prave prirode. Ne da traje, nego da popusti. Ne da drži, nego da podseća.
Građanin to zna. Ne raduje se novom sloju, nego meri koliko će izdržati. To je jedini sport u kojem svi učestvuju – prognoza propadanja.
Ironija je što asfalt u Beogradu ne služi da poveže tačke. On služi da napravi pauzu između dve sanacije.
I zato svaki novi sloj ima rok trajanja koji se ne piše u projektu. On se naslućuje.
Otprilike do sledeće nedelje.
Aleksandar od Beograda
