Ne postoje samo mesta gde govorim glasno.
Postoje i ona gde šapućem.
Na Kalemegdanu, uz moje stare zidine, stoji mala crkva.
Nije velika, nije raskošna, ali je puna koraka, molitvi i tišine.
To je moja Crkva Svete Petke.
Tamo ljudi ne dolaze da me gledaju.
Dolaze da zastanu.
Silaze niz stepenice sporije nego što su hodali gradom.
U rukama nose sve ono što se ne vidi — brigu, nadu, zahvalnost.
A voda koja izvire iz zemlje prima sve te reči bez pitanja.
Oduvek sam bio grad na raskršću.
Vojske su prolazile, carstva su se sudarala, zastave su se menjale.
Ali na tom mestu, uz moje bedeme, ljudi su tražili nešto starije od politike.
Veru.
Izvor Svete Petke bio je tu i pre nego što je podignuta današnja crkva.
Voda koja se uzima u malim flašama, u tišini, kao da se nosi deo mira kući.
Tu sam naučio da grad nije samo buka i brzina.
Grad je i mesto gde se ćuti zajedno.
Crkva koju danas vidite podignuta je u prvoj polovini dvadesetog veka.
Skromna, kamena, gotovo skrivena između zidina tvrđave.
Ali nikada prazna.
Video sam ljude koji ulaze sa suzama i izlaze sa olakšanjem.
Video sam majke koje pale sveće za decu, starce koji se krste sporije nego što hodaju,
mlade koji prvi put zastanu bez telefona u ruci.
U toj maloj crkvi naučio sam nešto važno:
snaga grada ne meri se samo visinom zgrada i širinom bulevara.
Meri se mestima gde ljudi pronalaze mir.
Ja sam Beograd.
Grad koji zna da bude glasan, tvrdoglav i nemiran.
Ali i grad koji ima jedno mesto gde voda tiho kaplje, sveće trepere, a reči postaju molitva.
To je moja Crkva Svete Petke.
Malo mesto.
Velika tišina.
I jedan izvor koji me podseća da ni grad ne može živeti bez nade.
