Ja sam Beograd i svake godine se pravim da me Nova godina iznenađuje. Kao da je nisam video hiljadu puta kako dolazi sa istim koferima: lampice, obećanja, šampanjac koji puca pre ponoći i tišinu koja se javlja tek sutradan. I opet se pravim da verujem.
U decembru me obuku. Navuku mi svetla preko ulica kao da sam pozornica, a ne grad koji pamti. Terazije blješte, Slavija se vrti u krug, Knez Mihailova se smeje iz svakog izloga, a ja se, između dva semafora, pitam ko će ove godine prvi reći: „Od sledeće godine – sve drugačije.“ Kažem to i ja, u sebi. Čisto reda radi.
Na trgovima mi broje sekunde. Ljudi dišu u ritmu odbrojavanja, kao da je vreme jedini problem koji imamo. U ponoć se grlimo s nepoznatima, ljubimo hladan vazduh, obećavamo jedni drugima brda i doline, a ja, stari lisac, gledam sa ivice trotoara i znam: sutra ćemo opet hodati istim pločnicima, sa istim mislima, samo sa novim datumom u džepu.
Kafane me razumeju. One znaju da Nova godina nije noć, nego mamurluk. U njima se peva glasnije nego što se veruje, čaše se sudaraju kao male pobune protiv tišine, a ja slušam stolove kako pamte bolje od ljudi. Tu se vraćaju oni koji su otišli, i odlaze oni koji su se zakleli da nikad neće. Tu se oprašta i ne oprašta u isto vreme.
Na mostovima sam najiskreniji. Gledam vatromete kako se ogledaju u Savi i Dunavu, kako boje vodu kratko i bez traga. I pomislim: da, to smo mi. Lepi u prolazu. Glasni u trenutku. Tiši kad se sve slegne. Mostovi znaju da spajanje traje duže od pucnja.
U stanovima se pakuju nade. Domaćice sklanjaju salate, deca zaspu pre ponoći, stariji čekaju da prođe buka. Negde se raduju, negde ćute. Negde se broji ko nedostaje više nego sekunde do ponoći. Ja ih sve nosim, i one koji slave i one koji preživljavaju. U tome sam najbolji.
Nova godina mi ne briše bore. Samo ih osvetli. I ja se ne ljutim. Jer svaka bora je priča, a ja sam grad od priča. Od onih koje se ponavljaju i onih koje se prvi put izgovaraju baš te noći. Od poruka poslatih „srećna nova“ i nikad više. Od poziva koji kasni, ali stigne.
Kad svane prvi januar, smirim se. Ulice su praznije, obećanja teža, kafa jača. Ljudi hodaju sporije, kao da uče novi korak. Ja im dajem prostora. Ne pitam šta će ispuniti. Ne proveravam planove. Znam da će mi se vratiti. Uvek se vraćaju.
Ja sam Beograd. Ne menjam se na komandu, ali trajem uprkos svemu. Nova godina mi dođe kao stara pesma u novom aranžmanu. Slušam je, klimnem glavom i kažem: dobrodošla. Ajde da vidimo šta ćemo jedno s drugim.
