Ja sam Beograd, i danas ne brojim automobile, već korake.
Jednom godišnje skinem semafore sa lica, ugasim nervozu i otvorim ulicu – pravo iz grudi. Zovem je Ulica otvorenog srca.
Tu se ne prolazi, tu se ostaje. Asfalt ne pamti parking, već ruke koje se sretnu bez razloga. Miris kuvanog vina i čaja sa cimetom meša se sa dimom kestena; stare lampe se prave važnije nego što jesu, a fasade, makar na par sati, zaborave da su oljuštene. U toj ulici Beograd se ne pravi pametan – on sluša.
Deca trče kao da je grad njihov prvi crtež. Roditelji se sete da su i oni nekad verovali u sitniš koji menja svet. Volonteri stoje sa kutijama, ali ne gledaju u novac – gledaju u oči. Jer ovde se daje i bez kusura: osmeh, priča, vreme. Najskuplja valuta.
Ulica otvorenog srca je moja mala pobuna protiv ravnodušnosti. Protiv „nemam vremena“, protiv „nije moj problem“. Tog dana Beograd priznaje da je ranjiv, i baš zato jači. Da je grad od ljudi, a ne od projekata. Od toplih dlanova, ne od hladnih planova.
Tu se sretnu komšije koje se cele godine mimoiđu na stepeništu. Tu se roditelji, bake i deke ne žure, a mladi ne beže. Muzika svira tiše nego inače, da bi se čulo ono važnije – kako neko kaže „hvala“, a neko drugi prvi put posle dugo odgovori „nema na čemu“.
Kad se ulica zatvori, ne zatvara se srce. Samo se vraća u ritam grada, da izdrži još jednu godinu. A ja, Beograd, zapamtim ko je tog dana zastao.
Ko je dao. Ko je bio tu.
Jer grad nije skup ulica.
Grad je jedna ulica kad odluči da bude čovek.
