Ja sam Beograd.
I pre nego što sam naučio da nosim beton, staklo i samopouzdanje velegrada, nosio sam sukno, čoju i miris pare iz kazana za bojenje tkanine. U meni su živeli abadžije. I njihove kuće.
Nisam ih zvao vilama. Nisam ih zvao ni zgradama. To su bile kuće koje su znale zanat. Kuće u kojima se živelo na spratu, a radilo u prizemlju. Kuće koje su imale vrata širom otvorena prema ulici, jer zanat ne trpi zatvorenost.
U prizemlju – radionica. Makaze teške kao sudbina, igle koje su pametnije od mnogih planova, i ruke koje su znale da od grubog sukna naprave odeću dostojnu i čaršije i vojske. Na spratu – porodica, tišina, večera, san. Između – stepenice koje su spajale život i posao, bez radnog vremena.
Moje abadžijske kuće bile su od kamena dole, od drveta gore. Čvrste tamo gde se trguje, lagane tamo gde se sanja. Imale su doksate koji su virili nad sokak, kao da slušaju prolaznike. Imale su prozore veće nego što je tada bilo pristojno, jer zanat mora da vidi dan.
Rasle su po Dorćolu, niz čaršiju, po Savamali dok još nije glumila luku Evrope. Stajale su uz sokake koji su nosili imena zanata, ne investitora. Tada se znalo ko tu živi – po onome šta radi.
U tim kućama sam učio strpljenje. Abadžija nije žurio. Sukno ne trpi brzinu. Svaki šav je bio dogovor sa vremenom. Svaki šegrt je bio zalog budućnosti. Tu se učilo da grad nije zid, nego ruka koja zna.
A onda sam porastao. Presvukao sam se. Obrisao zanate sa fasada i esnafe iz pamćenja. Abadžijske kuće sam prvo prepravio, pa zaboravio, pa srušio. Neke sam ostavio bez doksata, neke bez dvorišta, neke bez smisla. Rekao sam da je to napredak.
Danas ih skoro nema. Ostale su u tragovima, u ponekom temelju, u arhivskim fotografijama koje gledam sa nelagodom. Jer znam: te kuće nisu bile stare – bile su tačne.
Ja sam Beograd.
I dok se i dalje gradim, ponekad se setim da sam nekada bio grad zanata. Grad u kome je kuća znala čime se njen domaćin bavi. Grad u kome se radilo tamo gde se živelo, a živelo tamo gde se radilo.
Abadžijske kuće su me učinile gradom pre nego što sam postao metropola.
A ja to, kao i mnogo toga drugog, još uvek učim da priznam.
Aleksandar od Beograda
