Ja sam Beograd.
I pre nego što sam naučio da vičem, da trujem vazduh i da žurim, ja sam učio da mislim.
Na uglu Gospodar Jevremove ulice, u kući koja ne liči na spomenik moje sujete već na moju savest, stajao je Dositejev licej. Nije to bila palata znanja. Nije imala mermerne stepenice, ni barokne plafone. Imala je nešto mnogo opasnije – pitanja.
Tu sam prvi put čuo da razum može biti vredniji od mača. Da se vera ne brani neznanjem. Da narod nije masa, nego mogućnost.
Dositej Obradović nije me učio kako da budem veliki – učio me je kako da budem pametan. A to je, za grad, mnogo teži posao.
U vreme kada sam još mirisao na blato i barut, kada su mi ulice bile uže od misli, Licej je uneo svetlost koja nije dolazila ni sa Istoka ni sa Zapada, već iz čoveka. Učio sam latinski, filozofiju, moral, ali iznad svega – učio sam da se ne plašim znanja.
Tu sam, u tim zidovima, počeo da se odvajam od provincije duha. Da prestanem da budem varoš koja sluša i da postanem grad koji razmišlja.
Dositej nije došao da me ukrasi, došao je da me probudi. Da mi kaže da sloboda ne počinje u ustanku, nego u glavi. Da je knjiga revolucionarnija od puške, ako je narod spreman da je čita.
Licej je bio moj prvi pokušaj da postanem evropski bez kompleksa, a srpski bez straha. Da verujem da obrazovanje nije privilegija, već pravo. Da država ne počinje u kancelariji, nego u učionici.
Danas prolaze pored te kuće brzo. Gledaju telefone, ne čitaju tablu. A ja ćutim i pamtim. Pamtim vreme kada sam verovao da će znanje biti moj najveći projekat.
Dositejev licej nije zgrada.
To je trenutak kada sam odlučio da ne budem samo prestonica, već um.
I još stojim tu, u Gospodar Jevremovoj, kao opomena sebi:
da sam najlepši onda kada mislim.
Ja, Beograd.
