Prvi deo: Avgust–decembar 1914.
(Zabeleške kaplara Milana J., 19 godina, „Ruzmarini“)
- avgust 1914. — Beograd
Primili su nas u školu rezervnih oficira. Kažu da je obuka skraćena na nekoliko dana. Niko to ne kaže naglas, ali jasno je zašto: oficira nema. Oni što su vodili protiv Turaka i Bugara mahom su pali ili su u bolnicama.
Mi — studenti — popunjavamo praznine.
Majka mi je dala mali metar ruzmarina da nosim u bluzama odore. „Za sreću“, kaže. Nas iz Beograda i bliže okoline tako i zovu — Ruzmarini.
- avgust 1914. — Niš
Konačno smo sređeni u čete. Šest ih je:
Plemići, fini Momci iz Valjeva i Užica.
Bukvarci, najmlađi, poljoprivrednici.
Rmpalije, snažni Šumadinci — kao brda od mesa.
Ruzmarini, to smo mi — univerzitetska omladina.
Ćevabdžije, brbljivi, sočni u govoru, šaroliki i puni života.
Kalašture, oni što su studirali u Evropi, otmeni i tiši od ostalih.
Kažu da naš bataljon ima više knjiga nego metaka.
- avgust 1914. — Polazak na Drinu
Dali su nam čin kaplara. Ja danas vodim šesnaest ljudi. Golobradi su, a ja sam im najstariji, sa mojih devetnaest. Kad smo stigli do granice, prvi put sam video Drinu. Izgledala je kao da zna šta dolazi.
Austrijanci su preko, tiši od vode, ali ima ih mnogo.
- avgust 1914. — Prvi pucnji
Pre neki dan smo ušli u borbu. Nisam mislio da ćemo pucati, valjda još uvek nisam shvatao da je ovo rat. Kada je pala prva granata, zemlja se zatresla kao da se otkida deo sveta.
Iz naše čete poginuo je Jovan, student prava. Pogodio ga je snajper dok je provirivao iznad rova. Ne verujem još uvek da ga nema.
- septembar 1914. — Mačkov kamen
Ovde se ginulo najviše. Pokušali smo da zauzmemo vrh — kretali smo napred pa se vraćali, pa opet napred. Austrijanci drže stene, mi smo u blatu.
Iz 120 ljudi naše čete, ostalo nas je jedva 60. Plemići kažu da su prepolovljeni. Kalašture ćute — kod njih je najgore.
Nosim taj ruzmarin majčin i osećam kako se suši od baruta.
- septembar 1914. — Bolničko konačište kod Krupnja
Na smenu branimo položaje, pa nosimo ranjene. Sinoć sam premeštao prijatelja Nikolu. Ranjen u stomak. Trebalo je da polaže ispit iz filozofije ove jeseni. Rekao je, kroz zube:
„Mile, neću ja do ispitnog roka.“
Nisam imao šta da kažem. Nisam imao ni glas.
- oktobar 1914. — Povlačenje
Dolaze nove austrijske divizije. Povlačimo se prema Valjevu. Oficiri su strogi, ali se vidi da su i oni umorni.
Rmpalije se šale i dalje, drže nas sve u životu. Ćevabdžije pevaju, makar da zagluše artiljeriju.
Mi, Ruzmarini, ćutimo. Čini mi se da smo za mesec dana ostarili deset godina.
- novembar 1914. — Kolubarska bitka
Počeo je veliki napad. Neko kaže da je ovo odlučno. Ja komandujem grupom od 34 vojnika — juče ih je bilo 52.
U snegu smo, a municije malo. Naređenje je da izdržimo dok se glavni deo vojske pregrupiše.
Kad se setim gimnazijskih dana, činilo mi se da su ispiti teški. Nisu. Teško je ostati živ.
- decembar 1914. — Kontraofanziva
Desilo se čudo: naređeno nam je da krenemo napred. Generali kažu da se front lomi. Mi ne pitamo — trčimo uz brdo, urlamo, pucamo, padamo.
Rmpalije su jurnule kao lavovi. Plemići za njima. Ja se sećam samo da sam držao svoj revolver i vikao: „Napred! Ne gledajte dole!“
Austrijanci su se povlačili. Prvi put sam video njihov strah.
- decembar 1914. — Poslednja zabeleška
Sneg je tiši nego ikad. Ležimo u napuštenoj štali kod Lazarevca. Dogorevaju sveće. Prebrojavamo se.
Od moje čete, Ruzmarina, ostalo nas je jedanaest.
Našla su me dva Bukvarca i donela mi rukavicu jednog Plemića. Kažu: „Našli smo je na kamenu, neka ostane kod tebe.“
Stavljam rukavicu u torbu, pored sasušenog ruzmarina.
Ako preživim, pisaću opet.
Ako ne — neka neko nađe ovaj dnevnik.
Da zna da smo bili mladi.
Da zna da smo verovali da Srbija ima budućnost.
Da zna da su 1300 kaplara bili samo deca, koja su se uspravila kad je zemlja posrnula.
Nas je bilo samo 1300, a za sve neprijatelje milion.
Autor: Aleksandar od Beograda
