Probudilo se jedno novo jutro, svetlije nego ranije.
Nebo više nije bilo sivo od dima,
već modro, rašiveno, kao da se samo oporavlja od rana koje je videlo.
Ponovo sam čuo korake koji nisu bežali.
Žamor pijaca, smeh iza prozora, miris kafe ujutru.
Život se vraćao, oprezno, kao ptica što proverava da li je gnezdo još uvek sigurno.
Tramvaji su zazvonili prvi — kao da su hteli da proslave.
Bioskopi su otvorili vrata,
a ulice su se punile novim licima,
mladima koji nisu pamtili ni glad ni granate.
Njima sam se najviše radovao.
Jer u njihovom koraku nije bilo straha.
Zgrade su nicale, parkovi su ozelenele,
na Terazijama su se čule nove melodije,
a u kafanama — pesme, smeh, poneka suza.
Čak i u toj suzi bilo je topline.
To su bile suze onih koji su preživeli,
pa sada ne veruju da im je dozvoljeno da se smeju.
Zaljubljeni su ponovo šetali Kalemegdanom,
gledali u nebo, ne u horizont topova.
Devojke su nosile šešire,
mladići uniforme — ali ovoga puta,
paradne, svečane, ne ratne.
Ja, Beograd, disao sam punim plućima.
Ali svaka ulica imala je senku,
ne kao pretnju, nego kao uspomenu.
U svakoj klupi u parku, u svakom prozoru,
živela je tiha zahvalnost onima koji su me sačuvali.
Snovi su se vraćali,
ali nisu više bili naivni.
Bili su mudri, teži,
snovi odraslog grada koji zna da sreća ima cenu.
Neki su govorili da sam opet mlad,
ali ja sam znao — nisam.
Nosio sam bore u kamenju,
ali u njima se ogledalo novo lice:
ponosno, smireno, puno života.
Jer ja sam Beograd.
I kad padnem, i kad ustanem,
uvek sanjam.
Jer samo oni koji sanjaju — znaju da su živi.
