U starini se verovalo da dani između Đurđica i Mratindana nisu obični dani, nego vučiji dani, vreme kada se nebeska i zemaljska vlast na tren poklope pa vuci, kao Božije životinje, dobiju svoju moć, pravo i poštovanje.
Kažu stari:
„Šta tad uradiš, od vuka ti zavisi. A šta prećutiš, Bog ti upiše.“
Od Đurđica, kada se svet upokoji u jesenjoj tišini, pa sve do Mratindana, praznika Svetog Mrate – zimskog gospodara i čuvara vukova – ljudi su se povlačili u tišinu.
Ne radi se teški posao, ne oštri se nož, ne dira se u vatru više nego što treba, ne prede se vuna, ne gnjevi konac, ne otvara džak, ne raspara šav.
Sve što može da „nagovori“ vuka da raspara, raznese ili razdere.
Jer tada, govore predanja, vuci obilaze sela, a njihov poglavar, Bela Nedelja, zapisuje koja će vrata da obiđu, a koja da mimoiđu.
U tim danima živi se tiše, sporije, opreznije — kao da se hoda po tankom ledu sveta.
Majke su deci govorile da ne zvižde, da ne zovu noć po imenu, da ne prizivaju hladan dah planine.
Domaćini su ostavljali mrvice hleba na tremu, da se, ako i naiđe vučje bratstvo, umili, nahrani senkom čovekove dobrote i ode dalje.
Mrata, koji pada 24. novembra, zatvara te dane i zaključava vučja vrata zime.
Kažu — šta si sačuvao u tih osam dana, čuvaće te i ostatak zime; šta si prekršio, to će vuk da ti donese na naplatu.
Zato se vučiji dani uvek pamte kao tiho vreme strahopoštovanja:
kad čovek zastane, a priroda progovori.
Verovanja i običaji
U selima širom Srbije nekada se dobro znalo šta znače dani od Đurđica do Mratindana. To su vučiji dani, dani kada se, po starinskom verovanju, vuci ne samo kreću slobodnije, već i imaju pravo da čuju, osete i presude. Tada se čovek povlači, a divljina sluša.
U pojedinim krajevima uoči Mratindana klalo se crno pile ili mlad crni petao. Pre nego što bi mu se odsekao vrat, crnim koncem bi mu vezali kljun, da ne ispusti ni glasa.
„Da vuk ne čuje, da zlo ne čuje, da noć ne okusi tvoj strah,“ govorile su starije žene dok obavezuju nit.
Odsečena glava živine vezivala se crvenim koncem o verige, iznad ognjišta — mestu gde se, po narodnom verovanju, sabiraju duhovi predaka i kućni čuvari. Sa tom glavom „bajalo“ se pri prvom huktu vetra koji nagoveštava dolazak vukova, šapatom koji samo u tim danima ima snagu molitve i zakletve.
Stariji su govorili:
„Ko pogreši u ove dane, ko ne poštuje Svetog Mratu, u torove će mu doći hromi vuk — a hromog vuka niko ubiti ne može.“
Priča o hromom vuku i seljaku
Najpoznatija priča o hromom vuku govori o jednom seljaku iz vremena kada je zima bila oštrija, a šume dublje.
Na Mratindan, kada je „vukova sveta nedelja“, seljak izađe u šumu da seče drva. Čujući od starina da na taj dan treba mirovati, ali ne mareći mnogo za običaj, mislio je da ga u gori niko neće videti.
Videše ga, ipak.
Iz snežne izmaglice pojaviše se četiri vuka, a među njima jedan veliki, stasit, ali vidno hrom na levu nogu. Kažu da je to bio vuk-gospodar, onaj koji odlučuje čiju će stoku zima poštedeti, a čiju izneti iz torova.
Priđe mu hromi vuk i ljudskim glasom upita:
„Čoveče, slaviš li Svetog Mratu?“
Seljak, uplašen, nije znao da li da kaže istinu. Znao je šta se o hromom vuku priča — da je stariji od svih pohoda, da ga puška ne prima, da čuje misao pre reči.
Zadrhta, promuca, pa jedva izusti:
„S–slavim.“
Vukovi se pogledaše među sobom, klimnuše glavama i nestadoše u tišini kao da su se u magli rastvorili.
Seljak, prebledeo, otrča u selo, pravo kod popa.
„Oče, ako je istina što sam rekao, neka je istina i nadalje. Uzećemo Svetog Mratu za slavu,“ reče drhtavim glasom.
I, kako priča ide, od toga dana nikad više vuka nije video, niti se vuk njegovoj kući približio.
Dodatna narodna verovanja uz Vučije dane
- U mnogim krajevima uz priču o hromom vuku išli su i sledeći običaji:
- U tih osam dana ništa se ne šiša, ne seče, ne buši, ne para, da vuk ne bi „para“ stoku.
- Ne izgovara se vukovo ime naglas, već se koristi zamena: „onaj“, „vučko“, „gospodar“.
- U tor se stavlja kamen iz potoka, da „stvrdne sreću“ i odvrati zver od ulaza.
- Deca se mažu pepelom po čelu, kao znakom zaštite.
- Muškarci ne idu duboko u šumu, osim ako moraju, i tada sa sobom nose komad hleba da ga bace vuku „za mir“.
Verovalo se i da vuk tih dana ne jede čoveka ni stoku bez razloga, ali ako ga neko uvredi radom ili nepoštovanjem Mratindana, onda „uzima pravo koje mu je dato“.
