Arthur Ashe stadion, subota veče, 10. septembar 2011.
New York je bio lepljiv, težak, skoro nervozan od sparine i očekivanja. Kao da je i vazduh znao da se te noći igra nešto više od polufinala US Opena.
Federer ulazi prvi — gospodski, sabran, “uredan” u svakom pokretu.
Novak ulazi drugi — elastičan, nasmejan, ali u osmehu mu tinja onaj tihi prkos, onaj koji nosi samo čovek koji je sto puta čuo da nešto ne može, a onda svejedno pokuša.
Sve do jednog trenutka — istoriju čine oni koji pokušaju onda kada više niko ne veruje da ima smisla.
Prva dva seta — Federer, maestro
Federer osvaja prvi. Pa drugi.
Sve deluje kao ritual koji Švajcarac već zna napamet: precizan servis, lagani izlazak na mrežu, beskrajno elegantan forh end. Kao da žonglira usporenim snimcima.
Novak se bori, ali Federer igra jednostavno previše dobro.
Mnogi u publici se već nameštaju da gledaju finale Rafa – Roger, još jedno poglavlje večne knjige.
Ali Novak nije lik iz te knjige. On piše drugu.
Treći i četvrti set — Novak vraća dah
Treći set – Novak počinje da udara ritern kao da je rešio da prekine sopstvenu ranjivost. Federeru to ne prija. Prvi put klimne glavom, kao da priznaje: Dobro, hajde, igramo ozbiljno.
Četvrti set – Novak već pleše, ali u ritmu neprijatnom za protivnika. Servis ga služi, publika se budi, Federer počinje da greši u trenucima u kojima inače ne greši.
Dva seta za Federera. Dva za Novaka.
I onda — peti. Peti koji ulazi u sportsku mitologiju.
Peti set — gde jedna lopta menja planetu
Federer lomi ritam na početku. Agresivan je, napada drugi servis, igra, za njega, hrabriji tenis nego ikad.
Novak se kreće dobro, ali Federer pogađa.
I dolazi.
5:3 za Federera.
40:15 na njegov servis.
Dve meč lopte.
Publika ustaje.
Već se čuju pojedinačni povici “Roger! Federer!”
Novak stoji na riternu.
Duboko udahne.
Kratko namesti noge.
Ne deluje kao čovek koji će se predati.
Deluje kao čovek koji stoji na ivici litice i kaže: Ako padam, padam napred.
Federer servira široko, u definisani ugao. Jak, precizan servis.
Novak kasni.
Kasni puno.
Ali zamahne. Onako kako se zamahne kad znaš da je jedino ludilo bolje od predaje.
Forhend ulazi pod loptu.
Krivolinijski, hrabar, samoubilački.
Lopta leti kao metak svetlosti.
Publika se naginje napred.
Pada.
Tačno u liniju.
Federer se naglo okreće, raširenih ruku, kao da se smeje neverici: “Da li je ovo moguće?”
New York eksplodira.
A Novak — samo se nasmeje onim svojim polu-ludim, polu-šmekerskim osmehom.
Druga meč lopta – Federer servira. Novak napada ritern, agresivno, kao da je to njegov servis. Federer greši.
U deliću sekunde momentum se preokreće.
Energetski, emotivno, matematički.
Meč počinje da klizi na Novakovu stranu.
Federer, vidno uzdrman neverovatnim povratkom protivnika, pokušava da vrati kontrolu, ali Đoković sada igra u ritmu koji je teško pratiti. Počinje da osvaja duge razmene, ne zato što Federer igra loše, već zato što Novak pogađa gotovo sve — hladnokrvno, precizno, na granici mogućeg.
Kada je nakon skoro četiri sata Novak konačno osvojio meč, osećalo se da se desilo nešto neverovatno — ne samo najveći preokret u njihovim duelima, već možda i trenutak kada je Novak Đoković prestao da bude “izazivač”, a postao sila koja će obeležiti eru i postati najbolji teniser svih vremena.
Foto: Ilustracija/ pixabay
Autor: Aleksandar od Beograda
