Uredba o ograničenju trgovinskih marži, koja je na snazi od septembra prošle godine, prestaje da važi sutra, čime se formalno završava šestomesečni eksperiment direktne državne intervencije u maloprodajni sektor. Pitanje koje se sada nameće nije samo da li će cene rasti, već šta je ta mera zapravo postigla – i gde su njene granice.
Šta je pokazala šestomesečna primena
Kada je u septembru uvedena Uredba o ograničenju marži, očekivanja u javnosti bila su visoka. Najavljivano je osetno pojeftinjenje osnovnih životnih namirnica, u rasponu od 10 do 20 odsto. Međutim, statistički podaci pokazuju znatno umereniji efekat.
U prvom mesecu primene zabeležen je pad cena od oko 1,5 do 1,6 odsto. Već u narednim mesecima usledio je postepen rast od 0,3 do 0,5 odsto mesečno, što je u kumulativu dovelo do postepenog vraćanja cena na prethodni nivo. To ukazuje da je mera imala kratkoročni psihološki i administrativni efekat, ali ne i trajno strukturno dejstvo na tržište.
Zašto efekat nije bio snažniji?
Javni diskurs često je fokusiran isključivo na trgovce kao glavne „krivce“ za visoke cene. Međutim, struktura cene u maloprodaji daleko je složenija. Ona uključuje:
- proizvođačke cene,
- troškove uvoza,
- logistiku i transport,
- energente,
- kursne razlike,
- poreska opterećenja.
Ako se ograničenje odnosi samo na poslednju kariku u lancu – maloprodajnu maržu – prostor za ozbiljnije pojeftinjenje je ograničen. Ukoliko ulazni troškovi rastu ili ostaju visoki, trgovac može samo privremeno da apsorbuje deo pritiska, ali ne i da trajno snižava cene.
Otud se nameće i pitanje zašto mere nisu bile usmerene šire – ka proizvođačima i uvoznicima. Ko štiti početne u lancu? Ako je to i pitanje. Razlog može biti i u složenosti regulacije tih segmenata, međunarodnim obavezama, ali i u činjenici da bi dublja intervencija zahtevala sistemsku reformu tržišnih odnosa, a ne privremenu uredbu.
Šta sledi nakon prestanka važenja uredbe?
Ne očekuje se nagli cenovni šok od 10 ili 20 odsto. Tržište retko reaguje dramatično u ovakvim situacijama, posebno kada je pod povećanim nadzorom javnosti. Mnogo je verovatniji scenario postepenih, faznih korekcija cena, koje se raspoređuju kroz više nedelja ili meseci.
Prema najavama, država će nakon isteka uredbe primeniti nove privremene mere do usvajanja zakona o nepoštenim trgovačkim praksama. To ukazuje da institucije i dalje nastoje da zadrže određeni stepen kontrole nad tržišnim kretanjima, ali kroz drugačiji normativni okvir.
Strukturni problem inflacije
Ključno pitanje ostaje: da li administrativno ograničenje marži može da bude efikasan instrument u borbi protiv inflacije? Iskustvo iz prethodnih šest meseci pokazuje da takve mere mogu kratkoročno ublažiti cenovne pritiske, ali ne rešavaju njihove uzroke.
Inflacija je u velikoj meri uslovljena spoljnim faktorima – cenama energenata, globalnim lancima snabdevanja i monetarnim kretanjima – kao i unutrašnjim strukturnim slabostima tržišta. Bez jačanja konkurencije, transparentnosti u formiranju cena i uravnotežene agrarne i industrijske politike, svaka uredba ostaje privremeni mehanizam, a ne trajno rešenje.
Zaključak
Prestanak važenja Uredbe o ograničenju marži neće automatski značiti nagli talas poskupljenja, ali će otkriti koliko je tržište u međuvremenu stabilizovano. Dosadašnji podaci pokazuju da su cene, nakon kratkog pada, postepeno vraćene na prethodni nivo, što dovodi u pitanje domet same mere.
Pravi test tek predstoji: da li će novi zakonski okvir doneti dublje i trajnije uređenje tržišta – ili će i ova intervencija ostati samo još jedna epizoda u ciklusu privremenih ekonomskih mera.
