Televizija u Beogradu više nije prozor u svet. Ona je zavesa. Spušta se svako veče da se ne bi videlo kako stvari zaista stoje. Nekada se gledala da bi se saznalo nešto novo. Danas se gleda da se ne bi mislilo o onome što je već poznato.
Televizija je nekada imala autoritet jer je imala meru. Znalo se ko govori, zašto govori i kada treba da zaćuti. Danas televizija govori stalno. I baš zato više ništa ne kaže. U buci stalnih emisija, vanrednih programa i „istorijskih trenutaka“, nestala je informacija.
U studiju se više ne razgovara, već se nastupa. Sagovornici ne slušaju jedni druge, već čekaju red. Voditelji ne pitaju, oni potvrđuju. Kamera ne beleži stvarnost — ona je popravlja. Sve je osvetljeno, ali ništa nije jasno.
Televizija je postala jedina kafana u kojoj se niko ne gleda u oči. Svi viču, svi znaju, svi su sigurni. Nema sumnje, nema pauze, nema tišine. A bez tišine nema ni misli. Zato televizija ne informiše — ona formira raspoloženje.
Najveća ironija je što televizija danas najviše liči na vlast. Centralizovana, samouverena i alergična na pitanja. Ona ne traži poverenje gledalaca, već njihovu naviku. Ne traži da joj verujete — dovoljno je da je ne gasite.
U Beogradu se televizija gleda iz istog razloga zbog kog se stoji u kolonama: jer se veruje da se mora. Da će se nešto propustiti ako se isključi. A istina je suprotna — najviše se propusti dok je uključena.
Televizija je danas savršeno funkcionalna. Slika je čista, zvuk jak, program neprekidan. I baš zato je opasna. Jer aparat koji radi besprekorno, a ne služi ničemu osim uspavljivanju, nije kvar sistema.
On je njegov dokaz.
