Rođen je u Ankiri, gradu koji je znao i za bogove od kamena i za Boga živoga. Otac mu beše neznabožac, strog i okrenut svetu koji se vidi, a majka hrišćanka, tiha i duboka, kao čovek koji više sluša nego što govori. Ime joj beše Efrosinija. Ona je u srcu nosila istinu koju je svet tada još gonio.
Kada je Kliment bio dete, majka ga je često gledala kao da u njemu vidi više od onoga što oči otkrivaju. Jednom mu je, ne sa strahom nego sa mirom, rekla da će stradati za Hrista. Nije to bila kletva, niti proročanstvo iz tame, već majčinsko znanje koje dolazi iz vere. Nedugo potom, kada mu beše dvanaest godina, Efrosinija napusti ovaj svet, ostavivši sina da raste bez nje, ali ne i bez Boga.
Klimenta je tada primila Sofija, prijateljica njegove majke. U njenoj kući naučio je da molitva nije samo reč, već dah; da vera nije ukrasa radi, već način života. Dečak je rano zavoleo tišinu, post i čitanje Svetog pisma. Nije tražio radosti koje traju jedan dan. Njegova radost beše u onome što ne prolazi.
Godine su prolazile, a Kliment je sazrevao brže od svojih vršnjaka. Telo je držao u strogosti, kao konjicu koja mora slušati uzde duha. Hranio se hlebom i zeljem, izbegavao sve što podseća na krv i nasilje. Mlad po godinama, ali star po razumu, postao je poznat među hrišćanima po čistoti života i snazi reči.
Kada mu beše dvadeset godina, Crkva u Ankiri prepozna u njemu pastira. Postaviše ga za episkopa — ne zbog njegove mladosti, već uprkos njoj. On ne ustuknu. Primi breme kao krst koji se ne bira, nego nosi.
A onda dođoše dani tame. Dioklecijanovo gonjenje razlilo se po carstvu kao oganj. Kliment beše uhvaćen i predan mučiteljima. Ono što je usledilo ne beše kratko ni jednostavno. Dvadeset osam godina — gotovo ceo život — proveo je po tamnicama i na spravama za mučenje. Jedanaest mučitelja smenjivalo se nad njim, kao da svaki želi da bude onaj koji će slomiti veru koju drugi nisu uspeli.
Udarali su ga, pljuvali, lomili mu zube. Ali iz njegovih usta nije izlazila kletva. Kada mu jednom lomiše lice, on reče mučitelju Domentijanu da mu čini čast, jer i Hristu biše udareni obrazi. U tim rečima nije bilo gordosti, već blagodarnosti što može da liči na Učitelja.
Odvedoše ga i u Rim, pred samog cara. Dioklecijan mu pokaza dve strane: na jednoj mučenje, na drugoj čast, bogatstvo, mir. Svet, razložen do gole suštine. Kliment nije dugo gledao. Kao da mu izbor beše odavno učinjen, on pođe ka oruđima stradanja.
Tada ga rastrzahu, deo po deo, dok su se kosti belele pod ranama. Ali duša mu ne beše ogolela — ona je bila zaklonjena Bogom.
Na kraju, vratiše ga u Ankiru. I tu, u crkvi, dok je kao arhijerej služio svetu Liturgiju, vojnici mu odsekoše glavu. Krv se pomeša sa molitvom, a smrt sa Životom. Beše 312. godina.
Tako se Kliment upokoji kao što je i živeo — stojeći pred Bogom. A posle njega ostadoše čudesa, mnoga i tiha, kao svedočanstvo da mučeništvo ne završava smrću, nego tek tada počinje da govori.
