Natpis na kosovskom kamenom stubu je zapis o Kosovskom boju 1389. godine, za koji se smatra da ga je sastavio sin i naslednik kneza Lazara, Stefan. Natpis je bio uklesan u kamenom stubu, koji je posle Angorske bitke (1402) bio postavljen na Gazimestanu. Danas se ovaj tekst nalazi uklesan na malom kamenom stubu, koji se nalazi uz Spomenik na Gazimestanu.
Natpis:
„Čoveče koji srpskom zemljom stupaš,
bilo da si došljak ili ovdašnji,
ma ko da si i ma šta da si,
kada dođeš na polje ovo,
koje se zove Kosovo,
po svemu ćeš ugledati puno kostiju mrtvih,
te sa njima i kamenu prirodu,
mene krstoznačnog kao steg,
videćeš kako posred polja upravno stojim.
Da ne promineš i da ne previdiš
kao nešto zaludno i ništavno,
no molim te, priđi i približi se meni, o ljubimi,
i razmotri reči koje ti prenosim,
i iz toga ćeš razumeti zbog kog uzroka
i kako i zašto ja stojim ovde,
jer istinu ti govorim,
ništa manje od živoga,
da ću vam izneti u suštini sve što se zbilo.
Ovde negda bejaše veliki samodržac,
čudo zemaljsko i riga srpski,
zvani Lazar, knez veliki,
pobožnosti nepokolebimi stub,
dobrorazumlja pučina i mudrosti dubina,
ognjeni um i zaštitnik stranaca,
hranitelj gladnih i milovanje ništih,
skrbnih milovanje i utešitelj,
koji voli sve što hoće Hristos,
kome ide sam po svojoj volji
i sa svima svojim bezbrojnim mnoštvom,
koliko je pod rukom njegovom.
Muževi dobri, muževi hrabri,
muževi, vaistinu, u reči i u delu
koji se blistaju kao zvezde svetle,
kao zemlja cvetovima šarenim,
odeveni zlatom i kamenjem dragim ukrašeni,
mnogi konji izabrani i zlatosedlani,
svedivni i krasni konjanici njihovi.
Sveplemenitih i slavnih
kao kakav dobri pastir i zaštitnik,
mudro privodi duhovne jaganjce
da u Hristu dobro skončaju
i prime mučenja venac
i višnje slave učesnici budu.
I tako složno veliko bezbrojno mnoštvo
skupa s dobrim i velikim gospodinom,
dobrom dušom i verom najtvrđom,
kao na krasnu dvoranu i mnogomirisanu hranu
na neprijatelja se ustremiše
i pravu zmiju zgaziše
i umrtviše divlju zver i velikog protivnika
i nesitoga ada svejadca,
velim Amurata i sina njegova,
aspidin i gujin porod,
štene lavovo i vasilskovo,
pa sa njima i ne malo drugih.
O čudesa Božijih sudbina,
uhvaćen bi hrabri stradalac
bezakonim agarenskim rukama
i kraj stradanju dobro sam prima
i mučenik Hristov postaje
veliki knez Lazar.
Ne poseče ga niko drugi, o ljubimi,
do sama ruka toga ubice, sina Amuratova,
I sve ovo rečeno svrši se
leta 6897, indikta 12, meseca 15, u dan utorak,
a čas je bio šesti ili sedmi,
ne znam, Bog zna. ”
