Kada je 30. decembra 1973. godine u Ateljeu 212 premijerno izvedena predstava Radovan Treći, malo ko je mogao da nasluti da će taj komad prerasti okvire pozorišta i postati jedno od ključnih mesta razumevanja društva u kome je nastao. Tekst Dušana Kovačevića, u režiji Ljubomira Mucija Draškića, dobio je na sceni život koji je prevazišao pisanu formu, pre svega zahvaljujući izuzetnoj interpretaciji Zorana Radmilovića.
Radovan Treći je drama o malom čoveku, o provincijalcu izgubljenom u velikom gradu, ali i o univerzalnom tipu ličnosti koji stalno odlaže sopstveni život čekajući povoljniji trenutak. Kovačevićev junak ne bori se otvoreno protiv sistema, niti pokušava da ga promeni. On ga komentariše, tumači i opravdava, istovremeno tražeći razloge za sopstvenu pasivnost. U tom smislu, Radovan nije buntovnik, već simbol prilagođavanja koje se predstavlja kao mudrost.
Uloga Zorana Radmilovića postala je temeljni stub predstave. Njegova gluma bila je daleko od klasične interpretacije dramskog lika. Radmilović je Radovana gradio kroz ritam, pauze, promene tempa i neposredan odnos sa publikom. Predstava je vremenom dobijala novu dimenziju, jer se Radovan menjao zajedno sa društvom, a svako izvođenje imalo je drugačiji ton i značenje. Upravo ta živost učinila je da Radovan Treći nikada ne deluje zastarelo.
Predstava je balansirala između komedije i tragedije, ali bez jasne granice između ta dva žanra. Publika se smejala Radovanovim iluzijama, ali se istovremeno suočavala sa sopstvenim odlaganjima, kompromisima i neispunjenim očekivanjima. Humor je bio sredstvo, a ne cilj – kroz smeh se otvarao prostor za prepoznavanje i nelagodu.
Posebnu težinu imala je porodična dimenzija komada. Odnosi između likova otkrivali su svakodnevne mehanizme prećutkivanja, navikavanja na neuspeh i tihe rezignacije. Brak, posao i društvene ambicije prikazani su kao polja na kojima se Radovan stalno povlači, pronalazeći utehu u priči o budućem uspehu koji nikada ne dolazi.
Radovan Treći je igran više od tri stotine puta tokom dvanaest godina sve do 9. juna 1985. godine., što je za domaće pozorišne prilike izuzetan uspeh. Predstava je postala kultna ne zbog pompe ili spektakla, već zbog tačnosti u opisu mentaliteta i društvene atmosfere. Ona je govorila o sistemu bez direktnog političkog napada, ali je zato precizno osvetljavala posledice tog sistema na pojedinca.
Vremenom je Radovan prestao da bude samo lik sa scene i postao metafora. Njegovo ime ušlo je u svakodnevni govor kao oznaka za čoveka koji mnogo planira, a malo preduzima, koji uvek zna kako je trebalo, ali nikada ne pravi prvi korak. Upravo u toj transformaciji pozorišnog junaka u društveni simbol leži trajna vrednost predstave.
Radovan Treći ostaje jedno od onih dela koje ne pripada samo svom vremenu. I danas se prepoznaje ista logika odlaganja, ista potreba za opravdanjem i isti strah od lične odgovornosti. Zato ova predstava i dalje stoji kao jedan od najvažnijih trenutaka domaćeg teatra, svedočanstvo o moći glume, teksta i pozorišta da precizno i dugotrajno opišu jedno društvo.
