Prepodobnomučenik Galaktion i Epistima su hrišćanski svetitelji i mučenici iz III veka, rodom iz Fenikije (današnji Liban/Izrael/Sirija). Uspomena na njih se obeležava 5/18. novembra.
I. Molitva u kući bez glasa
Antiohija je onih godina bila grad koji je istovremeno brujao i stenjao. Ulice široke kao rimske misli, ali senke dublje od strahova koje su nosili njeni stanovnici. U jednoj od raskošnih kuća u blizini gradskih zidina živela je žena po imenu Kleopatra — bogata, ugledna, ali tužna. Godinama je njen dom ispunjavao smeh robinja, muzika flautista i miris tamjana, ali nijedan glas deteta nikada se nije čuo.
Noću bi sedela kraj otvorenog prozora, gledajući kako se nad gradom pale prve zvezde. U tim tišinama slušala je samo otkucaje sopstvenog srca i šapat nade koji se sve slabije čuo.
Jedne večeri, kada su se tamne misli nagnule nad nju kao senka lavljeg krila, pred kućom se zaustavio neobičan putnik — asketa, bradom pokriven, ogrtača grubog i prašnjavog. Sluga ga pusti unutra, premda zbunjen, a Kleopatra oseti neobičan mir čim uđe.
„Zašto plačeš, plemenita gospođo?“ upita je tiho.
Kleopatra, zatečena što stranac vidi ono što mnogi ne umeju, ispusti kratko: „Bogovi ćute.“
Asketa je posmatra dugo, smireno, kao da u njoj čita reči koje ona sama nikada nije izgovorila.
„Bog koji ćuti nije Bog koji ne čuje,“ reče. „Bog koga ti tražiš nije u kipovima. On je Živi.“
Te noći, prvi put posle mnogo godina, Kleopatra se molila istinski. A kada osvanu dan, u njenom domu više nije bilo paganskih idola.
I još pre nego što je godina prošla, rodio joj se sin — Galaktion.
II. Dečak koji bira tišinu
Galaktion je rastao drugačije od dece svog ranga. Dok su sinovi senatora i trgovaca učili retoriku, mačevanje i veštine javnog života, on je radije bežao iz kuće u tihe vrtove, gde je pod palmama čitao spise koje mu je majka donosila iz kršćanskih zajednica.
„Ne voliš svet?“ pitala bi ga Kleopatra ponekad, sa blagim strahom da je njeno dete previše odvojeno.
„Volim ga,“ odgovarao bi, „ali ne onakav kakav jeste.“
U njemu je goreo nemir koji nije bio bunt, već žeđ za nečim višim, širim, dubljim. Kada je napunio dvadeset godina, bio je već učitelj mnogima — premda je tek počeo učiti sebe.
Ali Rim ne trpi one koji pripadaju drugom Carstvu.
Pod carom Dekijem počela su prva prikrivena gonjenja hrišćana u Antiohiji. Kuće su se zatvarale, molitve selile u podzemne odaje, a glasovi smeli samo šaptati. Galaktion je sve to mirno posmatrao, znajući da vreme kušnje dolazi.
III. Epistima, nežna senka iz senatorove kuće
Senator Leontije imao je kćer Epistimu — obrazovanu, lepu, ali nemirnog duha. Imala je dar za filozofiju, za raspravu, za potragu za smislom. Očevi učitelji nisu umeli da je smire niti da joj daju odgovore.
Po običaju vremena, roditelji su joj tražili muža, a izbor je pao na Galaktiona — mladića čija je mudrost već odjekivala gradom. Epistima je nerado pristala da ga upozna.
Kada su se prvi put sreli, pitala ga je:
„Kažu da si ti onaj koji prezire svet. Kako bi onda mogao da vodiš dom sa ženom?“
Galaktion se blago osmehnu. „Ne prezirem svet, Epistimo, već ono što ga kvari. Dom se ne vodi snagom tela, već snagom duše.“
Epistima je prvi put posle dugo vremena ćutala pred nekim.
Galaktion joj nije govorio o zakonu ni sili. Govorio je o Hristu. A u njegovim rečima ona oseti ono što je tražila celog života — istinu koja ne zavisi od vremena.
Posle nekoliko susreta, Epistima je šapnula:
„Želim život koji govori, a ne koji samo traje.“
Primila je krštenje, i u trenutku kada su joj se oči ponovo otvorile, kao da je ugledala svet novim pogledom.
„Hoću da idem s tobom,“ rekla je Galaktionu.
„Ne u dom, već u život podviga.“
IV. Pustinja kao kolijevka svetlosti
Napustili su bogate kuće i uputili se u planine, gde se mala zajednica pustinjaka podvizavala u pećinama. Tamo su Galaktion i Epistima položili monaške zavete. Živeli su razdvojeno — on u jednoj keliji, ona u drugoj — ali ih je vezivala ista molitva, isti post, isti put.
Epistima se pokazala kao podvižnica ranom zrelošću duše. Trpela je žeđ i hladnoću, ali nikada se nije požalila. Jednom je starac iz bratstva rekao: „U njoj nije samo vera, već sila vere.“
Galaktion je među braćom bio kao izvor mira: niko ga nije video ljutitog, niti ga je čuo da podiže glas. Noću bi se molio za ceo narod Antiohije.
Ali kada Rim bije, ne pita koga će zateći.
V. Uhvaćeni zbog onih koje vole
Kada je Dekije izdao novi edikt o progonu, mnogi hrišćani pobegoše. Ali Galaktion i Epistima odbili su da napuste svoju zajednicu.
Jednog jutra, dok se iznad pustinje dizala magla poput dima sa žrtvenika, rimski vojnici provališe u kelije. Uhvatiše sve. Galaktion beše prvi vezan.
„Zašto ostade?“ upitao je jedan od vojnika, vidno uznemiren mladićevim mirom.
„Ne ostaje hirurg kad povređeni beže,“ odgovori Galaktion.
Epistima, kada su je izveli, gledala je pravo u oči rimskog kapetana.
„Ako njega vodite,“ rekla je, „vodite i mene.“
Kapetan ju je posmatrao: bila je mlada, krhka, ali u njenom pogledu beše tvrđava koju ni vojnička sila ne poznaje.
VI. Tamnica koja je mirisala na nebo
U tamnici su mučenja bila svakodnevna. Bič, kamen, glad — sve ono čime je Rim lomio tuđe volje. Ali kod njih dvoje ništa nije slomljeno.
Galaktion bi posle svakog iskušenja tiho govorio:
„Hristos je sa nama.“
Epistima bi odgovarala:
„I mi sa Njim.“
Stražari su, premda pagani, osećali neobičan strah. Jedan je šapnuo drugome:
„Oni kao da se raduju kad ih mučimo.“
U noćima kada je grad spavao, tamnica je na kratko mirisala na tamjan. Niko nije znao otkuda.
VII. Pred sudijom koji se boji
Sudija, star rimski administrator, sedeo je pred njima sa izvesnom nelagodom. Njegova naredba bila je jasna: naterati ih da se odreknu Hrista. Ali pred sobom nije imao buntovnike, već dvoje ljudi koji se ne plaše gubitka.
„Galaktione,“ reče sudija, „mlad si. Rim te ne želi mrtvog. Samo učini mali korak unazad — prinesti tamjan idolima — i živećeš.“
Galaktion ga je gledao bez osude. „Kad bih živeo bez istine, onda bih bio mrtav.“
Sudija se okrenu Epistimi:
„A ti? Žena si, život je pred tobom. Reci samo reč.“
Epistima se uspravila. „Reči koje nisu istina ne izlaze iz mojih usta.“
Sudija je tada prvi put oborio pogled. U njima je video nešto što nije umeo da pobedi.
VIII. Put do mesta svedočanstva
Izveli su ih iz grada kroz severnu kapiju, duž puta kojim su obično vodili osuđene na smrt. Ali toga jutra nije bilo graje ni psovki. Vojnici su ćutali, kao da ih je nešto obuzelo.
Epistima je hodala uz Galaktiona — ne kao nevesta, već kao saborac.
„Plašiš li se?“ upita on tiho.
„Plašila bih se samo kada bih ostala bez tebe u vernosti,“ odgovori ona.
Galaktion je tada prvi put u životu zaplakao — ne od straha, već od zahvalnosti Bogu.
IX. Sečenje koje otvara vrata
Na mestu pogubljenja, jedan od rimskih vojnika, mlad i drhtav, reče:
„Recite reč i poštedeću vas. Zar ne vidite da ne želim ovo?“
Galaktion položi ruku na njegovo rame: „Ne boj se ti mene. Boj se nepravde.“
Epistima mu se osmehnu: „Mi ne umiremo. Mi odlazimo.“
A onda se dogodi ono što će kasnije u predanju mnogi potvrditi: kada mačevi padnuše, kao da je blag povetarac prošao kroz sve prisutne, noseći miris bosiljka i smilu.
Mnogo godina kasnije, jedan od rimskih vojnika ispovediće da mu je tog dana srce zatreperilo kao da ga je neko dotakao iznutra.
X. Svetlost koja ostaje
Njihove mošti prenesene su u malu crkvu koju su hrišćani podigli posle progona. Grob im je postao iscelitelj. Ljudi su dolazili da traže utehu, a svi su odlazili sa osećajem mira.
A priča o njima — o dvoje mladih koji nisu bili muž i žena, ali jesu duša u dve slike — ostala je kao primer da ljubav može biti veća od sveta, kada se usmeri ka onom Carstvu u kojem nema ni bola, ni smrti, ni rastanka.
Aleksandar od Beograda
Foto: Ilustracija/ pixabay
