U logoru kraj mora, jutra su bila bleda i slana.
Talasi su tukli o obalu, a miris algi mešao se s mirisom znoja i gvožđa.
Srbija je sada daleko, ali nije nestala. Živela je u svakoj reči, u svakom dahu, u svakoj tišini između pucnjeva.
Vojnik Marko sedeo je na sanduku od municije, naslonjen na bajonet. Na kolenima mu — stari notes, poderan i zamazan. Pisao je već peto pismo.
Nijedno nije poslao.
„Draga moja Mileno,
Ovde je sve modro i tiho. More diše kao čovek. Uveče se čuje kako stenje, kao da i ono sanja neku zemlju iz koje je poteklo. Kad ga gledam, pomislim na tvoj pogled — isti onaj s prozora kad si me ispraćala. Kažu da nas uskoro čeka ofanziva, ali ne verujem u kraj. Ne zato što ne želim da ga dočekam, već zato što se navikneš da dani idu, a ti stojiš. I čekaš. I sve postane čekanje.“
Zastao je.
Pogledao more.
Sunce se ogledalo na površini, a galebovi su vrištali visoko, slobodni i ravnodušni.
— Marko! — viknu mu saborac. — Jesi li opet s tom tvojom sveskom? Šta to pišeš svaki dan?
— Pisma.
— Pa pošalji ih već jednom.
— Ne mogu. Još ne znam koje će biti poslednje.
Saborac odmahnu rukom.
Marko je opet pogledao u list papira.
Pisao je sitnim, pažljivim rukopisom, kao da svako slovo drži između dva daha.
„Ako preživim, doneću ti kamen sa mora. Kažu da kamen pamti gde je ležao. Da ako ga staviš na prag, kuća više nikad neće biti sama. Ako ne preživim, more će ga čuvati za tebe. Doći ćeš jednog dana, i znaćeš koji je moj.“
Uveče su krenuli bubnjevi.
Ofanziva.
Papir je ostao na sanduku, zatvoren i nepotpisan.
Dani su prošli. Neki su se vratili, mnogi nisu.
U logoru, jedan mladi vojnik — pisar, našao je notes dok je čistio rovove.
Listao je pažljivo, čitao red po red.
Nigde nije bilo potpisa, samo poslednja rečenica, drugačijim rukopisom, drhtavim:
„Našao sam te reči među stvarima palog vojnika. Nisam znao njegovo ime, ali verujem da ga je znala ona kojoj je pisao.“
Pisar je spakovao notes, dodao malu belešku, i poslao ga po vojnoj pošti — na adresu koja je stajala na prvoj strani, izbledelim mastilom:
„Milena Petrović, selo Trnava, kod Kragujevca.“
I dugo potom, more je nastavilo da diše, kao da čuva tajnu između talasa i neba.
