Uvod
Svaka sličnost sa stvarnošću je stvar percepcije. Sve što sledi nije direktan zapis događaja, ali je događaj zapis istorije.
Beograd je noću težak i tih, sa svetlima koja trepere kroz kišu i oblake dima sa ulica. Grad diše kao živo biće, ali u njegovim uglovima vlada tišina koja pritiska. Svaka zgrada, svaki ekran, svaka kamera čuva svoj sloj moći.
U ovom prostoru, gde je pažnja uvek na nekom, a kontrola je valuta, pojavljuje se novinar. Nosi mikrofon kao produžetak volje, oči sve prate i beleže. Svaka rečenica koju izgovori ima težinu, svaka pauza je pauza za teška pitanja za one koji misle da su sigurni.
Svaka epoha ima svoj način ćutanja. U ovoj – ćutanje ima oblik konferencije za štampu. Reči su dozvoljene, ali samo one koje ne znače.
Pitanja se postavljaju, ali samo ako ne traže odgovor.
Novinar je tu da svedoči, predsednik da potvrdi postojanje države,
kamere da zabeleže privid dijaloga.
Sve ostalo – montira se kasnije.
U zemlji gde se rečenice mere po stepenu lojalnosti,
pitanje postaje oblik otpora.
A odgovor – dokaz da moć ne zna za sumnju,
ali se boji pogleda koji istina nosi.
Tog martovskog dana, pod reflektorima koji nisu grejali,
dvoje ljudi susrelo se na liniji između javnog i ličnog.
On – lice vlasti.
Ona – glas koji se ne da ućutkati.
I u tom kratkom trenutku,
u rečenici koja nije bila planirana,
nastala je pukotina u jeziku moći..
I. Sala za konferencije
Zidovi su beli, ali ne čisti. Na njima se vidi trag svetla koje se odbija od reflektora i zadržava na mestima gde se senke ne usuđuju da padnu.
U sali je toplo, ali hladno u rečima koje čekaju da budu izgovorene.
Novinari stoje u polukrugu, kao da ne žele da pređu nevidljivu liniju između pitanja i posledice.
Kablovi se sapliću o noge, mikrofon se ponovo testira.
Kamere su već upaljene – sve je spremno da počne.
On sedi za stolom, miran, siguran u sebe.
Pogled mu je naučen da gleda preko ljudi, kao da svet postoji samo od vrata do reflektora.
U njegovom držanju nema sumnje – samo navika moći.
Ona stoji među drugima, ali zna da je sama.
U glavi joj još odzvanja rečenica koju će izgovoriti, ona koja ne sme da se izgovori.
Pogled joj ne beži.
Kad se svetlo pojača, svi na trenutak zastanu.
Glas mu je kontrolisan, ritam precizan, ali u svakoj pauzi gleda da kontroliše reči.
– Evo – kaže – da ne bude da izbegavam, sa jednom od vas dve sa tajkunskih televizija, vama na još jedno pitanje da odgovorim.
Rečenica je ponuda, ali u sloju ironije i nevidljive opomene. Žaklina oseća težinu – ovo nije trenutak koji se može ignorisati. Ustaje, drži mikrofon čvrsto, ruke su mirne, ali srce ubrzano kuca.
Svi pogledi i objektivi su sada napeti ka njoj, vazduh gust, svaki trzaj tela, svaki dah važan.
– Ja bih da vas vratim malo na—
– Nemojte da me vraćate – prekida. – Mene niko ni ne vraća, ni ne vodi me nigde.
Pauza je duga, težina trenutka drži prostor na mestu. Kamera hvata kadar: ona u crnom sako-u, mikrofon u rukama kao produžetak volje; on u sivoj senci zastave, lice zategnuto, simbol moći i discipline.
– Baš ste opasni – njen sarkazam i pokazatelj da nije deo onih koji ga se plaše. Strah koji je trebao da dođe do nje promenio je stranu.
Tišina se spušta kao zavesa; predsednikov pogled više nije na njoj, već kroz nju – ka publici, ka moći, ka samospoznaji. Njegove sledeće rečenice su pokušaj samoodbrane, ali „Baš ste opasni“ lebdi u vazduhu, neizbrisivo.
II. Unutrašnji glas predsednika
„Znao sam da će pokušati. Uvek pokušavaju.
Da me vrate, da me isprovociraju, da iznuđe momenat.
Nema povratka, jer povratak znači priznanje da sam pogrešio.
Oni ne razumeju da vlast nije pitanje – vlast je trajanje koje želim da ostane u mojoj ruci. Ako zastaneš – pojede te vreme.“
Pogled mu klizi preko sale, kamere, zidova. Ne vidi lica – vidi brojeve. Ko gleda, ko ne gleda, ko aplauzira, ko beleži. Svet je ekran, i svaki kadar ima cenu.
„Baš ste opasni“, rekla je. Nije uvreda, to je ton. Rečenica koju će sutra koristiti u montaži, kao oznaku slabosti ili nepredvidljivosti moći. Svaka rečenica ima rep; svaka ironija se vraća.
Ako je on opasan – znači da još postoji. Svaka tišina koja ga zaustavi dokaz je da je ranjiv.
III. Redakcija, noć
Zidni sat pokazuje 23:42. Monitor svetli i treperi. Na njemu kadar iz sale – zamrznut, statičan, ali pun težine trenutka. Žaklina gleda; svaka slika je analiza, svaki kadar lekcija.
Beležnica na stolu je puna; olovka lagano klizi po papiru. Piše:
„Novinar nije pitanje. Novinar je glas onih koji traže pravdu i odgovor.“
Na društvenim mrežama snimak kruži; komentari se razlikuju – neki pišu „kraljica“, drugi „izdajnik“. Sve postaje buka, ali ona beleži, uči, zapisuje.
Na televizoru u pozadini njegov govor: reči koje simbolizuju njegovu diktaturu. „Pa, šta?“ – sav narativ moći, ali i nemoći, izgovoren kroz hladan ton.
Žaklina pomera olovku preko beležnice i dodaje:
„Dok god postavljam pitanja, nisam sama.“
Tišina redakcije je gusta, miris odštampanog papira i starog ventilatora spaja se sa težinom trenutka. Svaka snimljena slika, svaki zapis – potvrda njene uloge, potvrda da pitanje nije samo posao, već čin.
IV. Šabac, 27. novembar 2023 — Početak izgradnje brze saobraćajnice
Blato se lepi za cipele, hladno, gustog mirisa zemlje posle kiše. Reflektori bacaju dugačke senke radnika u žutim prslucima, a motori građevinskih postrojenja zuje i trepere, ritam metronoma u simfoniji industrije. Kamera se ljulja na stativu, objektiv hvata svaki trzaj lica i svaki pokret ruku.
Žaklina stoji s mikrofonom, produžetak volje. Pitanje koje postavlja nije obična rečenica – to je ogledalo moći.
– Zašto ste u funkcionerskoj kampanji?
Predsednik se smeška – osmijeh hladan, kontrolisan, istovremeno prijatan i opasan.
– Da bi ste se vi radovali. Najozbiljnije. Zato što znam da vi govorite da sam ja najgori, najlošiji… a time doprinosim onima koje vi podržavate. Ja danas radim svoj posao kao predsednik svih građana… inače, svim srcem podržavam stranačku listu.
Kamera i Žaklina beleže svaki gest, svaku promenu tona, svaku pauzu.
– Zašto se u paketima stranke građanima dele probiotici?
On se smeška, podrugljivo, kao da je očekivao to pitanje:
– Nemam pojma ni šta su probiotici. Morate da pitate ljude na lokalnom nivou… čestitam im ako su se setili nečeg pametnog, ali stvarno nemam pojma.
– Ako vam treba paketić sa antibioticima i probioticima, mogu da pošaljem…
– Gde su delili? Gde po gradu? U Zemunu?
– Pa, živite li u Zemunu i dobili ste probiotik? A drugi su preskočeni?
– Reći ću im da dođu kod vas popodne.
Svaka rečenica lebdi između šale i pretnje, između javnog gestusa i skrivenog signala pristalicama. Kasnije dodaje, kroz isti hladan osmijeh:
– Žaklina, nabavićemo vam za 17. i 18. i bromazepam jedan, da lakše podnesete rezultate izbora. Sve ima! Sve može! Samo da lakše podnesete rezultat 17.
Blato, svetlo, smeh i tišina stapaju se u trenutak napetosti. Svaka senka, svaki ton – odjek moći koja balansira na ivici ironije i implicitne pretnje.
V. Unutrašnji monolog predsednika
„Zašto ih toliko zanima da li se bojim izbora?
Ja se ne bojim ideala. Ja se bojim kraha svega što sam stvorio… svega što nosim u rukama.
Ako izgubim, ne gubi samo vlast. Gubi se moć, uticaj, veze koje sam pažljivo gradio decenijama. Gubim sebe.
Pogled mu luta kroz masu novinara, preko kablova i objektiva. Svaka osoba je broj, svaka kamera svedok, svaki šapat potencijalna opasnost.
„Ako popustim samo na jednoj, sve puca.
Ako priznam slabost… ako dozvolim da me gledaju kroz prizmu poraza, sve moje konstrukcije, moji saveznici, moji tajni putevi… nestaju.“
Tišina je duga, unutrašnja, u njegovoj glavi.
„Ali ta žena… taj pogled… taj mir dok me gleda…
nije mržnja, nije provokacija.
To je ogledalo.
Ogledalo koje pokazuje gde sam ranjiv.
I možda zato boli više od bilo kakve javne kritike.“
Svaka njena rečenica je opomena i potvrda da moć nije apsolutna – da je ono što gradi, što skriva, krhko i izloženo.
VI. Beograd, 8. avgust 2025 — Konferencija za štampu
Kamera ne treperi. Svetlo je oštro, ravnomerno; svaki detalj lica razotkriven. Publika ćuti; disanje se stapalo sa šumom klima i papirologijom.
Žaklina stoji čvrsto, mikrofon u ruci, glas direktan:
– Zašto se toliko plašite da raspišete izbore?
Predsednik trenutak zadrhtao. Lice ostaje mirno, ali unutrašnji radar aktiviran – svaki pokret, svaki ton se meri.
– Vi niste postavili pitanje – odgovara hladno, precizno – nego ste želeli da konstatujete nešto kao deo medijske strategije rušenja legitimno izabrane vlasti.
– Ponudio sam izbore, rekli su „ne, ne“, rekli su „ko prihvati Vučićeve izbore taj je izdajnik, a Vučića ćemo obesiti na Terazijama“ – dodaje.
Žaklina:
– Nema potrebe da pričate gluposti!
Udarac reči podseća na onaj prvi trenutak: „Baš ste opasni“. Tišina je gusta, najgušća do sada. Godine sabijene u jednu rečenicu. Sve prethodne konferencije, propuštena i izostavljena pitanja, sada se spajaju u trenutak koji ne prolazi.
VII. Unutrašnji glas Žakline — Redakcija, kasno veče
Redakcija je tiha; samo ventilatori i šum monitora ispune prostor. Na ekranu snimak konferencije – zamrznut trenutak, pun težine.
Žaklina gleda; svaka sekunda je analiza, svaka rečenica potencijalni signal. Na laptopu beleži ključne fragmente:
„Novinar nije pitanje.
Novinar je glas onih koji ne znaju da pitaju.“
Komentari na društvenim mrežama se nižu u paralelnom toku: hvalospevi, uvrede, ironija. Sve je buka, ali ona filtrira i beleži.
Telefon vibrira. Poruka bez potpisa:
„Ne igraj se vatrom. Svi znamo gde si.“
Žaklina ne reaguje. Svaka pretnja samo potvrđuje da je pogodila suštinu.
„Svaka pretnja je dokaz da si pogodio mesto gde boli.“
VIII. Epilog — Restoran u Beogradu, noć
U restoranu je tišina, gusta, ali moderna – svetla prigušena, klijentela retka. Na televizoru treperi kadar konferencije iz 2023, bez tona – slike, pokreti, senke lica. Trenutak zamrznut, ali živ u sećanju.
Konobar prepoznaje Žaklinu:
– Vi ste ona novinarka – kaže tiho.
– Jesam – odgovara ona.
– Baš ste opasni – dodaje on kroz osmeh.
Žaklina se nasmeši tiho, ovaj put bez gorčine.
– Ne, nisam – kaže. – Samo postavljam pitanja.
Na stolu je laptop i diktafon, beleške sa svih konferencija:
„Svet se ne menja pitanjima, ali bez njih bi bio nepodnošljiv.“
Kamera njenog sećanja zumira lice konobara – osmeh koji prenosi priznanje i tihu zahvalnost. Prostor oko nje je svetlost, senke, treperenje lampi. Svaki detalj potvrđuje: pitanje nije samo sredstvo, već čin hrabrosti.
IX. Redakcija, Beograd, sumrak 2025
Zgrade na Novom Beogradu sive su i monotone, ali unutra ekrani svetle i podsećaju na stalni tok informacija. Žaklina sedi sama, fokusirana. Svaka rečenica, svaka pauza i reakcija u snimcima konferencija pažljivo se prati i beleži.
Na društvenim mrežama nižu se montaže, memovi, satire; svet se vrti, ali ona ostaje nepokolebljiva.
Telefon vibrira. Poruka bez potpisa:
„Ne igraj se vatrom. Svi znamo gde si.“
Žaklina ne reaguje. Shvata da svaka pretnja potvrđuje njenu važnost – da su njena pitanja primećena i da utiču.
Kolega šapuće iza:
– U ovoj zemlji novinari više ne postavljaju pitanja. Samo prenose ono što im stave pred nos.
– Znam – odgovara tiho, sa unutrašnjom čvrstinom. – Ali ja ne prenosim. Ja tražim odgovore.
Svet oko nje pulsira, ali ona posmatra i analizira. Svaka manipulacija, svaki pokušaj zastrašivanja samo potvrđuje njen uticaj i ulogu koju ne može da zanemari.
X. Unutrašnji monolog predsednika — Kasna noć, kabinet
Svetlo sa plafona gori ravno u oči. Mrak bi donosio sumnju; svetlo je kontrola.
Svi pričaju da sam jak, ali ja svake noći razgovaram sa sobom. Nije ludost – pokušavam da čujem deo sebe koji ne izlazi pred kamerama.
Ona… Žaklina.
Nije problem što postavlja pitanja. Problem je što me vidi. Svaka tišina, svaki njen pogled ogoljava moje slabosti i strahove.
Ljudi kažu da sve držim pod kontrolom, vladam. Vladam ali ne I istinom koja je protor koji ne sluša moć. Bojim se praznog prostora između pitanja i odgovora. Tu se krije sve – u vazduhu koji niko ne meri.
Nekad, kada zatvorim oči, čujem samo njen glas:
– „Baš ste opasni.“
Kao da me ta rečenica zaustavlja, ne kao predsednika, već kao čoveka koji stalno nešto objašnjava.
XI. Ulica, Beograd, kraj oktobra — noć
Kiša pada lagano, talasi vode razbijaju se o trotoar, reflektujući svetla uličnih lampi. Autobusi kasne, ljudi žure, bilbordi trepere sloganima i osmesima koji se ponavljaju.
Žaklina hoda prema kući, diktafon i kišobran u ruci. Diktafon beleži svaki ton, svaki trenutak. Pritiskom na „play“ čuje svoj glas i njegov – sve rečenice koje su prošle kroz taj mali aparat sada postaju svedoci istorije.
U mislima misli:
„Dok god postavljam pitanja, nisam sama.“
Na trotoaru prolazi mladić s mobilnim:
– Brate, gledao si onu novinarku, onu što se svađa s predsednikom? Baš je luda!
Ukus gorke ironije ostaje u ustima.
Žaklina razmišlja:
„Ako je hrabrost ludilo, onda je ova zemlja u potrazi za razumom.“
XII. Unutrašnji monolog predsednika — Putovanje kolima
Kolona automobila se kreće sporim ritmom. Vozač ćuti, savetnik prelistava papire. Predsednik gleda kroz prozor, oči prate svaku pumpu, svako lice.
„Na svakoj pumpi isti ljudi, iste oči. Zemlja koja se ne menja, ali se stalno premešta.
Ona će opet pitati. Znam.
Pitaće o nečemu što nije stvar pitanja, pitaće da prodre kroz sloj koji sakrijem, a koji uvek nekako izađe na površinu.
Ruke mu lagano drhte dok drži novine nalonjene njegovim stavovima. Naslov: „Predsednik ponizio novinarku.“
Sam sa sobom se smeška:
„Ne znaju oni – kad moraš da ponižavaš, znači da si već ranjen.“
Svaka rečenica, svaki pogled, svaka pauza – balans između moći i straha, između javne figure i čoveka koji se osvrće na sopstvenu ranjivost.
XIII. Epilog — Televizijski studio, kasno veče
Kamere su ugašene. Na stolu je mikrofon. Žaklina sedi sama, pored nje prazna stolica.
Uključuje snimak iz 2023. Njegov glas, njen glas – svet koji se vrtio između njih.
Čita svoju belešku koju će jednom upotrebiti:
„Istina se ne dobija odgovorom.
Istina nastaje iz tišine posle pitanja.“
Ugasi svetlo i izlazi napolje. Na ulici prolaznik šapuće:
– Evo je ona novinarka.
Ona ne okreće glavu. U sebi govori:
„Baš ste opasni.“
Ali sada to više nije rečenica upućena drugome – već istina koja je dobila tišinu i glas svih.
Autor: Aleksandar od Beograda
