Tucindan, koji se u srpskom narodnom kalendaru obeležava 5. januara, predstavlja jedan od onih prazničnih dana koji nisu veliki po crkvenom činu, ali jesu duboko ukorenjeni u svakodnevni život i običajnu praksu naroda. On stoji na samoj međi između posta i radosti, tišine i svečanosti, rada i molitvenog iščekivanja Božića.
Naziv i poreklo običaja
Sam naziv Tucindan potiče od glagola tući. U prošlosti, u većini srpskih krajeva, božićna pečenica — najčešće prase, ređe jagnje — nije se klala oštrim nožem, već se životinja „oglušivala“, odnosno udarala tupim predmetom. Verovalo se da je takav način manje grešan i primereniji danima pred veliki praznik. Otuda i narodni naziv dana, koji se prenosio s kolena na koleno, često bez daljeg objašnjenja, kao nešto što se „tako oduvek radilo“.
Pečenjica kao žrtva i dar
U narodnoj svesti pečenica nije bila tek hrana, već obredna žrtva i simbol blagostanja doma. Priprema pečenice na Tucindan označavala je da će kuća Božić dočekati spremna, „sa obrazom i trpezom“. Verovalo se da, ako se pečenica ne pripremi na vreme, u kuću mogu ući nemir, siromaštvo ili bolest.
Pečenica se posle pripreme čuvala na hladnom mestu i nije se kušala pre Božića, jer bi to, po narodnom verovanju, donelo nesreću ili „okrnjilo“ prazničnu radost.
Običaji i verovanja
Tucindan je bio dan obeležen brojnim zabranama, naročito u vezi sa decom:
Verovalo se da se na Tucindan ne smeju tući deca, jer će biti nevaljala, bolešljiva ili nesrećna tokom cele godine.
Nije bilo poželjno da se mnogo viče, svađa ili psuje, jer se smatralo da se time „kvari“ mir koji treba da uđe u dom sa Božićem.
Žene su izbegavale teške kućne poslove nakon što bi se pečenica pripremila, a ostatak dana bio je namenjen uređivanju kuće i spremanju praznične odeće.
Duhovni smisao dana
Iako u crkvenom kalendaru nije obeležen kao veliki praznik, Tucindan je u narodnoj pobožnosti imao snažan pripremni karakter. Dan je proticao u postu, uzdržanju i tišini. Smatralo se da čovek tog dana „pribira kuću i dušu“, ostavljajući za sobom sve što je teško i ružno, kako bi praznik Rođenja Hristovog dočekao čist.
Tucindan u sećanju naroda
U seoskim sredinama Tucindan je bio dan prepoznatljiv po zvucima — udarac tupog predmeta, koraci po snegu, kratki razgovori među komšijama — ali i po neobičnoj ozbiljnosti koja je vladala u domovima. On nije nosio radost Božića, ali ni običnost radnog dana; bio je tihi prag praznika.
U tom smislu, Tucindan je ostao kao svedočanstvo starog narodnog shvatanja vremena: da se najveća radost ne dočekuje naglo, već polako, kroz red, običaj i veru.
Foto: Ilustracija/ pixabay
