Noć je bila tiha, hladna, i prepuna šuma reke.
Drina je tekla sporo, kao da i sama sluša ono što se s obe strane odvija. Po mesečini je izgledala kao sablja — tanka, blistava, spremna da preseče zemlju na dvoje.
Na srpskoj obali, vojnik Jovan stražario je kraj vlažnog rova.
Bio je iz Ljubovije. Znao je svaki kamen i svaki oblak iznad te reke. Znao je gde voda menja boju, gde se jata riba skupljaju, gde se čuju čaplje ujutru.
Sad mu je sve to izgledalo tuđe.
Isti pejzaž, a druga duša.
Sa druge strane, negde iza žbunja, čula se pesma. Tiha, nerazgovetna, ali poznata.
Jovan se ukoči.
To nije bila neprijateljska pesma.
To je bila stara pesma iz njegovog sela — „Oj, Moravo, moje selo ravno“.
Krv mu se sledila, ali ne od straha. Od prepoznavanja.
„Nemoguće,“ pomisli. „On… ne može biti ovde.“
Prešao je nekoliko koraka do same obale.
Drina je šumela, nosila granje i mesečev odsjaj.
A onda, s druge strane, ču se glas:
— Jovane!
Tih, ali jasan.
Srce mu zadrhta.
— Milane…?
Neko se pomerio s druge obale.
U mesečini je Jovan video siluetu — čovek u uniformi, ali ne srpskoj. Austrougarska kapa, bajonet.
Ipak, lice… bilo je isto. Njegov drug iz detinjstva. Onaj s kojim je pre pet godina zajedno orao, zajedno pio rakiju na vašaru, i zajedno sanjao da ode u Beograd da vidi voz.
— Zar si ti, Milane? — šapnu Jovan.
— Ja sam.
— Pa… šta radiš tamo, brate?
— Isto što i ti, izgleda. Čuvam granicu.
— Granica? Ova voda nije granica. Ova voda je reka.
Sa druge strane tišina.
A onda Milan reče:
— Sad jeste, Jovane. Tako su rekli. Oni gore.
— A oni dole — mi, koji smo odrasli uz ovu reku — koga da slušamo? Njih ili nju?
Milan se nasmejao, ali u tom smehu nije bilo radosti.
— Nju više niko ne sluša, Jovane. Sad govori samo oružje.
U tom trenutku, negde uzvodno, zagrme puška.
Odjeknu, preplaši ptice.
Jovan se sagne, instinktivno podigne pušku, ali ne puca.
Milana više nije video.
Samo se voda razlila, kao da je neko bacio kamen u nju.
Sedeo je dugo, dok nije svanulo.
Ujutru, dođe narednik, ljut:
— Ko je pucao noćas? S koje strane?
Jovan slegnu ramenima.
— Reka.
— Rijeka?
— Da, gospodine naredniče. Reka je pukla.
Narednik ga pogleda kao ludaka i ode.
Jovan je ostao sam, gledajući u Drinu.
U vodi je video i nebo, i oblake, i svoju senku — sve pomešano.
U tom odrazu, činilo mu se da reka teče na obe strane odjednom.
— Možda je tako i najbolje, prošapta.
— Da svi tečemo, ali nigde ne stignemo.
Drina je šuštala tiho, kao da ga razume.
A na njenoj površini, jedan trenutak, učini mu se da vidi dve figure — dva mladića iz Ljubovije, kako nose plug kroz plićak, dok sunce zalazi nad rekom.
