Makedonska ulica je nekada govorila. Glasno. Ne zato što je bila bučna, već zato što je imala sadržaj. Tu se radilo, pisalo, raspravljalo, grešilo i mislilo. Bila je ulica u kojoj se znalo zašto si došao i zašto ostaješ duže nego što si planirao.
Nekada je Makedonska bila produžetak redakcije, hodnik između ideje i teksta. U njoj su se nosile novine pod miškom, ulazilo bez kucanja i izlazilo sa mišljenjem. Bila je to ulica u kojoj je Beograd imao glas, a ne samo eho.
Danas je Makedonska tiša, ali ne mirnija. Tišina nije znak reda, već praznine. Zgrade su iste, ali su ljudi drugačiji — prolaznici bez razloga, bez zadržavanja, bez potrebe da se osvrnu. Ulica više ne zove, ona samo propušta.
Tu gde su se nekada lomile rečenice, danas se lome planovi. Gde se pisalo, sada se prolazi. Makedonska je izgubila funkciju bez da je izgubila ime, što je najteži oblik nestajanja. Ostala je adresa bez značenja.
Ironija je da se ulica koja je nekada proizvodila smisao danas koristi kao prečica. Makedonska više ne vodi nigde osim kroz sebe. Ona je svedok grada koji je zamenio razgovor sadržajem, a misao brzinom.
Ipak, Makedonska još pamti. To se vidi po načinu na koji stoji — malo povučeno, malo umorno, ali dostojanstveno. Kao stari novinar koji više ne piše, ali zna kako se pisalo.
U Beogradu koji stalno govori, Makedonska je postala ulica koja ćuti. I u tom ćutanju se čuje sve ono što je grad nekada imao — i što je odlučio da preskoči.
