Priča se da je nekada davno, u pitomim ravnicama Misira, živeo mladi vojnik Mina, visok kao palma i miran kao jutarnja voda. Nije se on hvalio svojom snagom, niti je igde prvi potezao mač — ali kad bi nepravda progovorila, Mina bi ustao, pa makar se ceo svet digao protiv njega.
Jedne noći, kaže legenda, dok je stražario na ivici pustinje, video je plamen koji nije goreo, niti je dim od njega dizao. U tom plamenu zasijalo je svetlo, belo kao prvi sneg, i Mina je tada čuo glas koji govori:
„Ne služi sili, već istini. U pustinji se čuva srce, u gradu se gubi.”
I tako je Mina ostavio vojsku, sklonio se među peskove i vetrove, gde su samo zvezde znale njegovo ime. Godinama je živeo kao pustinjak, moleći se i pomažući putnicima koji bi zalutali — a zalutalih u pustinji nikad malo. Neke je izvlačio iz oluja peska, neke iz zaseda razbojnika, a neke iz sopstvenog straha.
Narod je počeo šaptom da prenosi priču:
„U pustinji živi čuvar koji vidi gde se izgubi čovek, i gde se izgubi istina.”
Jedne godine, u obližnjem gradu Kotuanisu priređivana je velika gozba. Na trgu se vikalo, sviralo, prinosile su se žrtve poganskim bogovima. Mina je gledao sa brda na buku i varljivu svetlost baklji. U srcu mu zatreperi ona ista svetlost koju je nekad video u plamenu koji ne gori.
Sišao je među ljude i glasom tihim, ali čvrstim rekao:
„Nisam vojnik caru, već Hristu.”
Kad su ga uhvatili i vukli na mučenje, Mina se nije branio. Samo je govorio:
„Ne možete mi uzeti ono što sam Bogu dao.”
I kada su ga najzad pogubili, desilo se čudo: ceo trg se utišao, a vetar iz pustinje sišao je u grad i razneo pepeo sa žrtvenika. Ljudi su govorili da su te noći konjanici u svetlom oklopu viđeni kako čuvaju puteve i odvraćaju zulumćare.
Od tada, na dalekom Istoku, a kasnije i širom sveta, narod veruje da Sveti Mina i danas jaše na nebeskom konju. Nije bitno gde se čovek izgubi — u pustinji, u tuđini, u brigama ili u sopstvenom srcu — Mina nađe trag. Onaj ko ga prizove iskreno, nađe ono što mu je nestalo: stvar, put ili istinu.
I tako se do danas prenosi reč:
„Sveti Mina vidi i kroz pesak i kroz dušu.”
