U davna vremena, kad je zemljom hodio sam Gospod Isus, u gradu Vitsaidi življaše mladić blagoga pogleda i razuma bistrog kao izvorska voda. Zvao se Filip, sin običnih ljudi, ali srca koje je čekalo neobično. Kažu stari da je još kao dečak pitao starce na trgu zašto nebo šuti kad ga čovek zapita, i da mu je baš zbog tih pitanja ime poraslo među ljudima — jer gde je znatiželja, tu se rađa i mudrost.
Jednog dana, kada je Gospod prolazio pokraj Vitsaide, Filip ga ugleda i u njegovim očima prepozna ono što je tražio čitav život. Ne bî tu velike reči, ni čuda, ni groma s neba. Samo jedan pogled — i Filip znađaše da je našao Učitelja. Odmah ostavi dom, prijatelje i sve brige zemaljske, pa pođe za Njim kao što ptica pođe za zrakom sunca.
Filip beše čovek koji pita iz srca. Kažu da je on prvi rekao svome prijatelju Natanailu:
„Našli smo Onoga o kome su pisali proroci.“
A kad narod ogladne u pustinji, on se okrenu Učitelju i tiho upita:
„Gospode, otkud da nahranimo tolike duše?“
Jer je Filip znao da reč iz usta Božijeg može uraditi ono što ljudske ruke ne mogu.
Posle Učiteljevog vaznesenja, kad se apostoli rasuše po svetu kao zvezde po nebu, Filip pođe na najteža mesta — tamo gde su idoli imali zlatne oči, a ljudi kamena srca. Propovedaše po Siriji i Frigiji, a gde god bi kročio, donosio je toplinu kao putnik koji u hladnoj noći uđe u tuđu kuću sa upaljenom svećom.
Predanje kaže da je u gradu Ierapolju našao narod sputan verom u zmijolike bogove, a po trgovima stajahu kipovi koje su paganski sveštenici nazivali „čuvarima grada“. Kada je Filip propovedao da čovek ne treba da se klanja ni zlatu ni kamenu, mnogi ga poslušaše i obratiše se veri Hristovoj. Ali sveštenici idola ne mogoše podneti da im propadne moć.
Jedne večeri, kad je sunce padalo za brda, oni nahuškaše narod protiv Filipa, vičući da će bogovi gnev svoj izliti na grad ako apostol ne bude ućutkan. Uhvatiše ga, vezaše i izvedoše pred gomilu koja je drhtala od straha, ne znajući šta čini.
Govoraše Filip tihim glasom, onako kako se govori kada čovek zna da su reči poslednje:
„Ne bojte se svetlosti, jer nije vas ona zaslepila nego mrak u kojem ste dugo bili.“
A oni ga ne poslušaše.
Raspeše ga na brežuljku iznad grada, među suvim maslinama što škripaše na vetru. Predanje kazuje da je zemlja, čim se Filipovo telo podiglo na drvo, zadrhtala kao plašljiva životinja. Idoli po gradskim trgovima popucaše kao prazne tikve; kamenje se raspršilo, a mnoštvo koje je dotad vikalo ućutalo kao da ih je muka vezala za jezike.
Kad videše čudo, mnogi zaplakaše i kleknuše, jer shvatiše da su nepravedno podigli ruku na čoveka Božjeg. A Filip, iako u mukama, pomoli se za njihove duše:
„Gospode, oprosti im, jer ne znaju šta čine.“
I onoga časa, nebo iznad Ierapolja razvedri se kao u rano proleće.
Kažu da je njegov grob postao mesto tihog mira, a da su hodočasnici dolazili godinama noseći maslinove grančice — simbol mira koji Filip doneo u srce zemlje gde se dotad klanjalo zvezdama, kišama i zlatnim maskama. A oni koji su ga poznavali govorahu:
„Blag beše njegov korak, ali snažna njegova reč; jer nije govorila ljudska mudrost, nego istina iz dubine.“
I tako legenda o Svetom apostolu Filipu preživi vekove, noseći sa sobom poruku o veri koja ne traži dokaz, o svetlosti koja ne pita za mrak, i o čoveku koji je pitao — ali je sve odgovore našao u jednom pogledu Gospodnjem.
Aleksandar od Beograda
