Epidemija Velike boginje u Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija 1972. godine bila je poslednja velika epidemija ove bolesti u Evropi i jedan od najdramatičnijih zdravstvenih događaja u istoriji jugoslovenske medicine. Bolest je u zemlju uneta početkom februara 1972. godine kada se hodočasnik sa Kosova Ibrahim Hoti vratio sa hadžiluka iz Meka u Saudijska Arabija. Tokom povratka prolazio je kroz područja Bliskog istoka i Azije gde su velike boginje još uvek postojale. Po povratku na Kosovo nije imao težak oblik bolesti pa lekari nisu prepoznali da je zaražen, što je omogućilo da virus neprimetno počne da se širi.
Nedelju dana nakon povratka, 21. februara 1972. godine, Hoti je otišao na pijacu u Đakovica gde se susreo sa učiteljem Latif Mumdžić. Njih dvojica su se pozdravili i kratko razgovarali, a upravo taj susret kasnije je identifikovan kao ključni trenutak prenosa zaraze. Istog dana po povratku iz Đakovice Hoti je dobio groznicu, a prema svedočenjima ljudi koji su ga videli već tada je imao gnojne promene na licu. Bolest kod njega nije bila teška i ubrzo se oporavio, ali je virus već bio prenet na druge osobe.
Dvanaest dana nakon susreta sa Hotijem, početkom marta 1972. godine, Latif Mumdžić osetio je prve simptome bolesti. Najpre su se pojavili mučnina, bolovi u leđima i stomaku i povraćanje, a zatim visoka temperatura i jaka glavobolja. Smatrajući da je u pitanju obična infekcija, sledećeg dana je otišao u Novi Pazar da zatraži medicinsku pomoć. Pošto prvobitna terapija nije pomogla, obratio se drugom lekaru koji mu je zbog zapaljenja ždrela prepisao penicilin. Kako bi mogao da prima terapiju, Mumdžić je ostao u Novom Pazaru kod svog starijeg brata Nedžib Mumdžić. Kada mu se ubrzo pojavio osip na koži, braća su se ponovo obratila lekarima u domu zdravlja, ali su lekari posumnjali da je reč o alergijskoj reakciji na penicilin i uputili ga na dalje lečenje u bolnicu u Čačak.
Dana 8. marta 1972. godine Latif Mumdžić primljen je na Odeljenje za kožno-venerične bolesti Opšte bolnice u Čačku gde su ga pregledale lekarka Dobrila Mićović i medicinska sestra Milka Đurašić. Njegovo stanje se ubrzo pogoršalo pa je najpre prebačen na traumatološko odeljenje, a zatim je 9. marta sanitetskim vozilom prevezen u Beograd gde je primljen na Dermatovenerološku kliniku Medicinskog fakulteta. Tog dana na klinici su održavane vežbe za studente četvrte godine medicine pa je direktor klinike odlučio da im pokaže pacijenta kao izuzetno težak slučaj alergijske reakcije na penicilin. Tokom pregleda i kontakta sa lekarima, studentima i medicinskim osobljem virus se već prenosio iako niko nije posumnjao na variolu.
Kako su se komplikacije nastavile i pojavila se pojava povraćanja krvi i krvarenja iz digestivnog trakta, Mumdžić je prebačen na Odeljenje za hitnu hirurgiju i traumatologiju Prve hirurške klinike u Ulici generala Ždanova u Beogradu gde su ga primili lekar Jugoslav Pantić i medicinska sestra Dušica Spasić. Nakon pregleda u prijemnoj ambulanti smešten je u šok sobu zajedno sa još jedanaest pacijenata. Posle relativno mirne noći njegovo stanje se naglo pogoršalo i Latif Mumdžić preminuo je 10. marta 1972. godine u 21 čas i 15 minuta, upravo na svoj dvadeset deveti rođendan. Porodica je sutradan odbila obdukciju i telo je preneto u Novi Pazar gde je sahranjeno po muslimanskim običajima na gradskom mezarju Gazilar.
Nekoliko dana kasnije razboleo se njegov brat Nedžib Mumdžić, zaposlen kao komercijalista u Tekstilnom kombinatu „Raška“. On je dobio visoku temperaturu ali je zbog ogorčenosti na lekare, posle bratove smrti, lekarsku pomoć potražio tek 19. marta 1972. godine u zdravstvenoj stanici fabrike. Dežurni lekar Šefkija Spahović iz Sjenica tog jutra je u novinama Politika pročitao vest o sumnjivim slučajevima velikih boginja na Kosovu i odmah je posumnjao da bi se moglo raditi o varioli. Nakon pregleda bio je uveren da je bolest upravo ta i naredio je hitnu izolaciju pacijenta.
U međuvremenu se na Kosovu pojavilo još nekoliko sumnjivih slučajeva. U bolnicama u Đakovica i Prizren registrovano je ukupno osam pacijenata sa simptomima karakterističnim za variolu. Među njima su bili šestogodišnja Sadeta, sestričina Ibrahima Hotija, kao i jedan bračni par iz sela Danjane. Lekari Infektivnog odeljenja bolnice u Priština i članovi Pokrajinskog zavoda za zdravstvenu zaštitu Kosova, epidemiolozi Svetislav Zonjić i Komnen Tmušić, 14. marta 1972. godine prvi su posumnjali da je reč o velikim boginjama. Oni su telefonom obavestili zdravstvene vlasti u Beogradu, nakon čega su tokom noći na Kosovo doputovali stručnjaci Miomir Kecmanović i Vojislav Šuvaković, profesori Medicinskog fakulteta u Beogradu, kao i virolozi Marko Borđoški i Radoslav Bošković iz Institut za virusologiju, vakcine i serume Torlak.
Uzorci uzeti od bolesnika iz Đakovice i Prizrena poslati su u Beograd gde je 15. marta 1972. godine laboratorijskim analizama na institutu Torlak potvrđeno da je reč o varioli veri. Time je zvanično potvrđeno da se u Jugoslaviji pojavila epidemija velikih boginja. Nakon potvrde bolesti uvedeni su prvi karantini u bolnicama u Prizrenu i Đakovici, a zdravstvene vlasti započele su potragu za svim osobama koje su bile u kontaktu sa zaraženima.
Dva dana kasnije, 17. marta 1972. godine, Izvršno veće Skupštine SAP Kosovo formiralo je Pokrajinski štab za borbu protiv epidemije. Istog dana završena je vakcinacija medicinskog osoblja i započela je masovna imunizacija stanovništva u opštinama Orahovac, Prizren i Đakovica. Formiran je i karantin u selu Danjane, dok su organi Sekretarijata unutrašnjih poslova tragali za svim kontaktima zaraženih. U Beogradu je takođe završena vakcinacija sanitetskog osoblja, a vakcinacija stanovništva počela je među radnicima u ugostiteljstvu, saobraćaju i miliciji.
U listu Politika 18. marta 1972. objavljene su prve zvanične informacije o pojavi variole u Jugoslaviji, uz podatak da je registrovano osam slučajeva bolesti na Kosovu. U istom broju objavljen je i poseban dodatak o velikim boginjama koji je napisao direktor Klinike za infektivne bolesti u Beogradu Mihailo Nikolić, objašnjavajući poreklo bolesti, simptome i načine lečenja.
Dana 20. marta direktor Zdravstvenog centra u Novom Pazaru Vlastimir Ilić obavestio je republičkog sanitarnog inspektora da se u bolnici nalazi pacijent Nedžib Mumdžić za koga postoji sumnja da je zaražen variolom. Nakon toga su epidemiolozi instituta Torlak 21. marta doputovali u Novi Pazar i uzeli uzorke za analizu. Istog dana laboratorijska ispitivanja u Beogradu potvrdila su prisustvo virusa variole čime je utvrđeno da se zaraza iz Đakovice preko Novog Pazara proširila i na Čačak i Beograd.
Nakon potvrde bolesti formirani su karantini u Dermatovenerološkoj klinici i na Traumatološkom odeljenju Prve hirurške klinike u Beogradu gde je boravio Latif Mumdžić. U karantinu se našlo više od dve stotine ljudi, uključujući pacijente i medicinsko osoblje. Posebni karantinski objekti otvoreni su na planini Avali u planinarskom domu Čarapićev brest i u motelu Hiljadu ruža gde su smeštani sumnjivi slučajevi.
Na Prvoj hirurškoj klinici u Beogradu registrovano je ukupno devetnaest zaraženih osoba među kojima četrnaest pacijenata i pet zdravstvenih radnika. Od njih je preminulo petoro, među kojima i medicinska sestra Dušica Spasić koja je umrla 24. marta 1972. godine. Uprkos početnom širenju bolesti, zahvaljujući brzom uvođenju karantina, epidemiološkom nadzoru i masovnoj vakcinaciji stanovništva epidemija velikih boginja u Jugoslaviji stavljena je pod kontrolu već tokom proleća 1972. godine, a taj događaj ostao je zabeležen kao jedna od najuspešnijih akcija suzbijanja zaraznih bolesti u istoriji evropske medicine.
Fot: Ilustracija/ pixabay
