Ustala sam danas rano da pokucam na vrata domaćinske kuće i donesem radosne vesti.
Domaćin me očekuje, jer već će dve godine kako mu dolazim s radošću, a kako on kaže – i sa srećom u kuću.
Čeka on da mu sin na noge stane, pa da s njim po badnjak krene, a ne sa mnom, devojčurkom, o kuhinji da zbori. Nisam ni ja za te teme, ali bolje je i nešto zboriti nego ćutati, kao da nismo jedno drugom dragi.
Dok hodam stazom koja me do domaćinske kuće vodi, vidi se dim iz odžaka i senka nekoga ko kroz prozor gleda. Skrivala sam se u gustoj šumi od drugih domaćina, da u kući meni dragoj prve vesti izgovorim, ali i od vukova — da ne osete miris moj, ili pogače što je u torbi nosim.
Pokucah na vrata, a domaćin me upita:
— Ko nam u ovo jutro dolazi? Da li od vukova da se sakriješ, ili da nam dom srećom pokriješ?
— Dobro jutro, dobri domaćini. Donosim vam pogaču i vino slatko, a i velike vesti koje danas želi čuti svako — svake godine smislim nove reči, da domaćin oseti radost što mu dolazim.
— Uđi, i hvala ti što pogaču mi unosiš, da uvek budemo siti.
Hvala ti što vino nam donosiš, da uvek budemo zdravi.
Hvala ti što žitom iz rukava pokrivaš stope i moju zemlju činiš bogatom.
Ugrej se i pre zalogaj uzmi, pa nam reci kakve srećne vesti nosiš — nama prva.
— Domaćine dragi, Hristos se rodi!
— Vaistinu se rodi! — reče domaćin, pa me srećan posadi i preda mnom bogatu trpezu otkri.
Male poklončiće u torbu mi stavi, jer se na Božić svi raduju i svima žele zdravlje, mir i sreću.
I tako, dok se dim nad kućom vije, a jutro tiho stoji, znam — radosna vest je stigla tamo gde joj je mesto.
Autor: Aleksandar od Beograda
