Beograd se širio sa svakom novom ulicom na mapama, a na ulici prestonica je postajala sve veće i veće selo, gde je svaki komšija zna komšiju koji ima komšiju. Nikada nije bilo teško znati šta se dešava u Beogradu, ako samo prođete od Slavije do Knez Mihailove znaćete šta su glavni događaji na Zvezdari, Voždovcu, Obrenovcu, Rakovici, Čukarici, Lazarevcu, Paliluli..
Danas se sav glas prestonice slio u jednoj tački gde nepravda želi da bude pravda, a sud tabu tema. Iza zakona se kriju oni koji ga znaju, a oni koji imaju putanju od posla, pa sa posla do prodavnice do kuće samo jedan zakon poznaju i to zakon svog deteta. Kada se glas deteta više ne čuje, i kada se zakon za koji se živi pokrije suzama i cvećem gde pravdu tražiti? Da li postoji pravda za roditeljsku suzu?
Kada roditelj zaplače, oni koji znaju zakon podsete se da ne žive sami u Beogradu i onda obećavaju manje suza i pravdu. I to naravno ima svoj rok do nekog, na žalost, sledećeg puta kada ćemo videti iste izjave i iste kazne. Kada ćemo opet videti građane Beograda po ulicama.
Autor: Aleksandar od Beograda