Dani vikenda su za opuštanje koje koristimo za šetnje, sedenje u kafiću ili kupanjem na nekom od kupališta. I dok se mi tako brčkamo, u nekim delovima grada nemaju vode danima, ako je u pitanju ova godina. Godine se množe i prerastaju u decenije gde se, naše komšije, navikavaju da nemaju vode tokom letnjeg perioda. Bune se, ali obećanja se nižu i nižu, od istih ali drugačijih lica. Od onih istih lica. koja se za godine iza njih. mogu pohvaliti sa 500 metara puta ili od onih lica koja su uredila skver, a kada se komšije bune kažu sve je to politika. Politika je postala i pravo za vodu, za onu istu vodu koju neki kažu da imamo viška, pa su je gurnuli u cevi.
I dok komšije traže vodu, neki se slikaju za razne društvene mreže i izmišljaju sebi nadimke sa pozivnim kodom prestonice, a u međuvremenu tražeći novi drvored koji će srušiti u prestonici ili odigrati neku novu igru kako je medijator. Medijator koji se dogovara sa komarcima da idu sa obale jer verovatno neki novi splavovi treba da niknu ili nova naselja. Nova naselja koja će „ubrzati urbani razvoj“ sa još više automobila na ulicama i na kraju reći: – Ma, to su krivi oni drugi jer mi smo tu samo deset godina i nismo stigli da uvedemo vodu i kanalizaciju. Nismo stigli jer smo rušili, da bi gradili. Samo da gradimo nismo znali, a kada smo mislili da znamo stavili smo to kao tajnu.
Autor: A.M
