Posekli su drveće da bi stavili saksije na trgove. Kažu – urednije je. Kontrolisanije. Drvo je nezgodno: raste gde hoće, pravi hlad bez dozvole, lišće pada mimo plana. Saksija je poslušna. Ima dimenzije, ima ivice, ima ugovor.
Grad je tako prešao iz biologije u dekoraciju. Priroda je svedena na rekvizit. Hlad je postao dizajnerski element, a zelenilo pokretna imovina.
Sada su na red došli tepisi. Na ogradama.
Grad se, izgleda, uređuje kao dnevna soba. Sve što je napolju pokušava da liči na unutra. Ograda više nije granica, nego zid za dekoraciju. Tepih ne greje, ali izgleda kao da brine. Kao da će, ako ga dovoljno okačimo, ulica postati udobna.
Ironija je jednostavna: prvo smo uklonili prirodu jer je nepredvidiva, a sada unosimo enterijer jer je predvidiv. Drvo je smetalo jer nije moglo da se kontroliše. Tepih ne smeta – on ćuti.
U Beogradu više ne uređujemo grad. Uređujemo utisak o gradu.
I tako dobijamo trg bez hlada, ali sa saksijama. Ogradu bez svrhe, ali sa tepihom. I grad koji sve više liči na prostor u kome se ne živi, nego se – postavlja.
A, sat malo radi, malo je kod majstora i čeka kišu jer mu tada počinje godišnji odmor.
