Predsednik Svečanosti ne dolazi – on se pojavljuje. Njegovo prisustvo se najavljuje, potvrđuje i prenosi uživo. Pre nego što se pojavi, već je bio tu. Pre nego što ode, već je ostao.
Njegov raspored ne poznaje praznine. Ako nema događaja, događaj se napravi. Ako nema mesta, ono se obeleži trakom. Ako nema povoda, povod se objasni.
Predsednik Svečanosti otvara sve. Puteve koji vode, ali još ne spajaju. Fabrike koje proizvode nadu. Projekte koji su u pripremi od pre nego što su zamišljeni. Njegove makaze su uvek spremne, ali se retko zatvaraju.
– Predsedniče, ovo još nije završeno – šapuće pomoćnik.
– Nije ni država – odgovara predsednik. – Ali funkcioniše.
To se u protokolu vodi kao dosetka.
Na bini stoji maketa. Ne zna se tačno čega, ali izgleda impresivno. Predsednik staje pored nje, kao pored svedoka.
– Građani – kaže – danas otvaramo novu stranicu.
Stranice se ovde često otvaraju, ali se retko čitaju.
U publici stoje ministri. Svi klimaju glavom u istom ritmu, kao da vežbaju. Kamera voli taj kadar. Kadar voli stabilnost.
– Predsedniče, kad će ovo biti gotovo? – pita novinar.
– Kad bude spremno – kaže predsednik.
– A kad će biti spremno?
– Kad završimo svečani deo.
Novinar se nasmeje. To se računa kao razumevanje.
Predsednik Svečanosti ne govori dugo. On govori tačno onoliko koliko treba da se ne postavi pitanje. Ako se pitanje ipak pojavi, on ga razvuče dok ne postane opšte mesto.
– Predsedniče, ima kritika – kaže savetnik.
– Od koga?
– Od građana.
– Kojih građana?
– Nezadovoljnih.
– Imaju pravo – kaže predsednik. – Ali nemaju razloga.
To se kasnije citira.
U kolima, na putu ka sledećem otvaranju, predsednik lista izveštaje.
– Kako stojimo? – pita.
– Stabilno – kaže savetnik.
– A raspoloženje naroda?
– Podeljeno.
– Dobro. To znači da svi misle.
Predsednik voli podeljenost. Ona omogućava da uvek postoji sredina.
Na sledećoj lokaciji otvara se nešto manje važno, ali jednako istorijsko. Tabla je već postavljena.
– Predsedniče, tabla ima datum od prošle godine – kaže tehničar.
– Još bolje – kaže predsednik. – To znači da smo mislili unapred.
Traka se seče. Aplauz dolazi tačno na vreme.
Uveče, Predsednik Svečanosti se obraća naciji. Stojeći. Jer sedenje deluje neodlučno.
– Dragi građani – kaže – pred nama su izazovi.
Izazovi su stalni, ali se svaki put predstavljaju kao novi.
– Ali zajedno ćemo ih prevazići.
Zajedno ovde znači odvojeno, ali sinhronizovano.
Na društvenim mrežama se pojavljuju snimci. Jedni ih dele sa oduševljenjem, drugi sa ironijom. Predsednik ne gleda komentare. On gleda rejtinge.
– Kako stojimo? – pita portparola.
– Dobro.
– A kritike?
– Glasne.
– Još bolje. To znači da nas čuju.
Predsednik Svečanosti ne traži tišinu. Tišina je sumnjiva. On traži stalnu buku, jer u buci se ne čuje sadržaj.
U hodniku, pred kraj dana, susreće Predsednika Komisije.
– Dokle ste stigli? – pita predsednik.
– Intenzivno radimo – kaže ovaj.
– Odlično. Nemojte da žurite.
– Ne brinite.
Ne brinuti je ovde profesionalna vrlina.
Predsednik Svečanosti ulazi u kancelariju. Na zidu vise fotografije sa prethodnih otvaranja. Na svakoj on stoji pored nečega.
To je kontinuitet.
– Predsedniče – pita mladi savetnik – šta ako jednog dana ne bude više šta da se otvara?
Predsednik se nasmeje prvi put tog dana.
– Mladiću, u ovoj zemlji se uvek nešto otvara. Ako ništa drugo – nova faza.
Svetla se gase. Kamere se isključuju. Sutra je novi dan.
Novi put. Nova maketa. Nova stranica.
U ovoj zemlji vlast se ne meri onim što je završeno, već brojem traka koje još čekaju.
