Počelo je iz prestoničkog rušenja, do pokušaja oduzimanja reka, zemljišta, a sada se prešlo i na nivo više sve je ovo „moje“ i ako ti je deda ostavio i krv dao za to parče zemlje. „Mogu da prodam nekom strancu ili nekom domaćem, a ne moram da ti kažem zašto jer imam „pravo“. Imam pravo jer neko je glasao za mene, da ja to mogu. Trebao bi da budem glas naroda, ali postao sam glas koji mora da se sluša. “
Emocije ne mogu da se plate ali moraju da se poštuju jer svako ima pravo na sećanje i uspomene, a neki su rešili da to zakonom oduzmu. Da li građanin jedne zemlje ime pravo na svoje ili će to postati tuđe kada neko to odluči da bi trebalo? Da li je glas domaćina veći i jači od bilo kojeg političara? Domaćin je glas, a političar samo prenosnik. Neko je izgleda u nekom trenutku rešio da to izmeni.
Građani uvek „vole“ kada vide tetke ispred kolona i maskirane sa palicama jer to ih podseća na devedesete. Ne diži ruku na svoje jer ako ne poštuješ svog podneblja krv šta si ti onda?
