Opet ista predstava. Kada se približe izbori ili kada padne rejting, iz državne kase odjednom se pronađe novac za jednokratne pomoći. Penzioneri dobiju nekoliko desetina hiljada dinara, roditelji dečiji dodatak, socijalno ugroženi jednokratnu podršku, vaučeri krenu da se štampaju… Sve izgleda kao da je država preko noći postala bogata.
A onda prođu izbori.
Račun za struju stigne na vreme. Infostan ne kasni. Hrana ponovo poskupi. Lekovi postanu skuplji. Grejna sezona uzme svoj deo. Ono što je juče izgledalo kao ozbiljna pomoć, za nekoliko meseci nestane u svakodnevnim troškovima.
Jednokratna pomoć nije rešenje. Ona je flaster na ranu koja godinama nije lečena. Penzioner ne živi jedan mesec. Živi svih dvanaest. Njemu nije potrebna milostinja pred izbore, već penzija od koje može dostojanstveno da živi svakog prvog u mesecu. Dostojanstvo je u pogledu njihovih unučića koji tu penziju čekaju koliko i same bake ii deke.
Najzanimljivije je što nam se svaki put predstavlja kao istorijska velikodušnost ono što su građani već zaradili. Kao da vlast novac vadi iz sopstvenog džepa, a ne iz budžeta koji pune upravo ti isti građani kroz poreze, doprinose i decenije rada.
A hajde da napravimo jednu računicu, makar kao misaoni eksperiment.
Šta bi bilo kada bi se samo deset odsto novca koji svake godine nestane kroz korupciju, nameštene poslove, preplaćene tendere i razne „ugrađene procente“ zaista vratilo građanima?
Čestitam, penzioneri. Ne biste čekali jednokratnu pomoć. Bili biste milioneri u sopstvenim porodicama. Vaši unuci ne bi se radovali koverti koja stiže jednom pred izbore, već sigurnosti da baka i deka mogu da žive bez odricanja i da njima pomognu kada zatreba.
Ali od borbe protiv korupcije nema televizijskih spektakala. Nema svečanih konferencija za medije. Nema aplauza dok se uručuju čekovi.
Mnogo je lakše podeliti deo budžeta i predstaviti ga kao poklon nego objasniti gde je nestao ostatak.
Zato se kod nas pred izbore ne dele samo pare.
Deli se nada da će nekoliko novčanica biti dovoljno da se zaboravi ono što građani plaćaju svakog dana između dva izborna ciklusa.
Penzioneri nisu tražili jednokratnu pomoć. Tražili su penziju od koje mogu da žive. Kada država novac građana predstavi kao svoju velikodušnost, to je isto kao da nekome iz džepa izvadite novčanik, kupite mu poklon njegovim novcem i onda očekujete aplauz i zahvalnost.
Aleksandar od Beograda
