Političari se „igraju“ starije dece iz kraju koja gledaju da dokažu svoju fizičku snagu, a kasnije shvate da je znanje bitnije, mi čekamo da odrastu. U čekanju da odrastu mi se probrojavamo u dvocifrenim danima da imamo, makar za hleb, do plate. Plata kada dođe nekako nam je sve skuplje, sa povećanjem taksi ili bez njih. „Uteše“ nas što je prosečna plata preko 60.000 dinara, i dok čekamo i da to dođe do nas, onda nas „spuste“ javnim priznanjem da neki ne primaju ni 40.000 dinara.
Sve to već znamo već decenijama i navikli smo se na laži, ali ono što vredi i nemoguće je izraziti u decimalama je osmeh i sreću koji nam donesu sportisti. Dame košarke stavile su još jednu Evropsku krunu i sve je išlo glatko. Navikle su me da pripremim srce i trenutke kada treba da zažmurim u dramatičnim momentima, tokom utakmica, koje su vodile do finala. Taman kada sam se pripremio cela utakmica je išla kao da nikog nema na terenu i da nije finale. Moje srce iz sekunde u sekundu je iščekivalo dramatizaciju ali doživelo je radost u svakom postignutom košu.
Znam neki će reći to nije moj uspeh i nije ali u potrazi za trenutkom sreće i inspiracijom, zar je važno ko je donosi?!
